Pored njiva, gde kiša neprestano pada, policija i meštani su u zbrci. Film 'Sećanje na ubistvo' reditelja Bong Joon-ho počinje upravo u toj blatu. Dok holivudski serijski ubilački trileri poput 'Zodijaka' ili 'Sedam' počinju u tami grada, 'Sećanje na ubistvo' počinje pod suncem na selu u Južnoj Koreji, ali na mestu prekrivenom neizbrisivim blatom.
Seoski detektiv Park Du-man (Song Kang-ho) suočava se sa prvim telom u atmosferi koja podseća na pijacu, gde se deca igraju i znatiželjnici dolaze i odlaze. To je prizor koji bi naučnici iz 'CSI' ili 'Kriminalnog uma' doživeli kao šok. Telo žene je strašno osakaćeno i ostavljeno pored njive, dok detektivi bezobzirno gaze po blatnjavom tlu. Umesto naučne istrage, seoski detektiv ima samo samopouzdanje zasnovano na 'osećaju', 'pogledima' i 'pričama iz komšiluka'. U središtu ovog prostog sveta je Park Du-man.
Park Du-man viče svedoku da 'gleda pravo' umesto da koristi hipnozu 'profilera', a onima koje sumnja u ubistvo daje udarce i nasilje umesto dokaza. Za njega, istraga nije logičko profilisanje iz 'Lovca na umove', već 'talent za biranje onih koji se ponašaju nepristojno'. To je čudna mešavina komedije i tragedije, kao da je inspektor Clouseau iz 'Pink Panthera' preuzeo stvarni slučaj ubistva.
Pored njega je kolega detektiv Jo Yong-gu (Kim Roe-ha), koji koristi još primitivnije oblike nasilja. Mučenje i prisilno dobijanje lažnih priznanja su sredstva koja oni svakodnevno koriste. Ako su scene mučenja iz 'Borne serije' filmska preuveličavanja, policijsko nasilje u 'Sećanju na ubistvo' je toliko realno da postaje još neprijatnije. Ipak, oni veruju da su 'na strani pravde'. Do trenutka kada se u malom seoskom gradu dogodi serija ubistava, njihovo verovanje nije bilo ozbiljno poljuljano.
Međutim, na kišni dan, događaji se menjaju kada se počinju dešavati brutalna ubistva žena. Te noći, kada se na radiju pušta određena pesma, žena u crvenoj haljini nestaje, a sledećeg dana se neizbežno pronalazi telo. Kao šifrovana poruka iz 'Zodijaka', ovaj obrazac je potpis ubice. Slučaj postaje sve jasniji, a selo se pretvara u mesto straha poput 'Salemskih veštičarenja'.
Pritisak dolazi sa vrha, a mediji se podsmevaju nesposobnoj policiji kao što 'Empire' ocenjiva filmove, iznoseći slučaj u velikom formatu. U tom trenutku se pojavljuje Seo Tae-yoon (Kim Sang-kyung), poslat iz Seula. Njegov stil istrage je potpuno suprotan Park Du-manu. On zatvara mesto zločina trakom, naglašava hipoteze, logiku i analizu podataka. Kada se 'racionalnost' iz Seula susretne sa 'osećajnom istragom' iz provincije, napetost unutar tima za istragu polako raste.
Du-man i Tae-yoon se u početku potpuno ne poveravaju jedan drugom. Za Du-mana, Tae-yoon je gradski detektiv koji se ponaša kao 'Sheldon' iz 'Teorije velikog praska', dok je za Tae-yoon, Du-man samo seoski detektiv koji 'udara ljude bez dokaza' poput zombija iz 'Hodajućih mrtvaca'. Međutim, serijski ubica ne ostavlja prostora za ponos obojice.
Tela se nastavljaju pronalaziti, a sumnjivi osumnjičeni često dobijaju alibije ili ostaju samo intelektualno ometeni pojedinci poput Raymonda iz 'Rain Mana'. U tom procesu, policijska brutalnost i nesposobnost, kao i duh vremena, postaju očigledni. Mračne ulice sa nedovoljnim uličnim svetlima, železnička pruga koja deli fabrike, i noćne šetnje koje su postale strategija preživljavanja ispunjavaju ekran. Dok je Njujork iz 'Taxi Drivera' bio grad zločina, Hwasung iz 'Sećanja na ubistvo' je selo u kojem je sigurnost nestala.
Kako se serijski ubistva nastavljaju, nervoza unutar policije dostiže tačku ključanja. Du-man postaje sve opsesivniji prema svom jedinom oružju, 'instinktu koji može prepoznati lice', dok Tae-yoon pokušava da zadrži hladnokrvnost, ali se suočava sa kontradiktornim dokazima i istragama koje se ne poklapaju. Čini se kao da svi likovi u filmu plivaju u ogromnoj magli poput crne rupe iz 'Interstellara'.
Gledaoci se osećaju kao da neko može biti ubica, ali u sledećoj sceni vide kako se alibi ruši i ponovo su zbunjeni. Nema jasnog obrta poput onog u 'Uobičajenim osumnjičenima', niti moralne dileme koja se gura do ekstremnih granica kao u 'Zatočenicima'. Istraga se čini kao da se stalno vrti, ali unutar tog kruga uvek su strašno ostavljena tela žrtava.
Film se sve više fokusira na unutrašnje promene dva detektiva, Park Du-mana i Seo Tae-yoon-a, kako se radnja odvija. Oni koji su se u početku podsmehivali jedan drugom, postepeno se usmeravaju ka zajedničkom cilju pod težinom misli 'možda je ovaj tip zaista kriv'. Kao što Batman iz 'Mračnog viteza' progonio Jokera, oni takođe progonili nevidljivog ubicu. Materijalni dokazi su oskudni, a naučna istraga je blokirana granicama vremena, a taj vakuum ispunjavaju emocije i nasilje obojice.
U scenama kada konačno susreću 'jednog', film podiže svu napetost koju je izgradio. Međutim, 'Sećanje na ubistvo' ne obećava zadovoljavajuće rešenje poput 'Prljavog Harija' ili savršenu pravdu kao u 'Tišini jagnjadi'. Šta kraj i poslednji pogled znače, ostaje pitanje koje gledaoci treba da razmotre kada napuste bioskop. Taj poslednji pogled ostaje u sećanju koliko i pogled Roya Battyja iz 'Blade Runnera' pre njegove smrti.
Osnovana na istinitoj priči, dodajući 'Bongtail' da upotpuni jelo
Umetska vrednost 'Sećanja na ubistvo' leži u tome što, iako se zasniva na istinitoj priči, postavlja pitanja koja idu dalje od toga. Tokom kasnih 1980-ih, stvarni slučaj serijskih ubistava u Hwasungu, reditelj Bong Joon-ho ga prevodi ne kao jednostavnu reprodukciju ili uzbudljiv triler poput Davida Finchera iz 'Zodijaka', već kao 'istorijsku dramu i ljudsku dramu'.
Prostor u filmu, seoski Hwasung, sam po sebi je slika uličnog života moderne korejske istorije. Tokom kraja vojnog režima, policijska organizacija koja još nije u potpunosti prožeta vetrom demokratije, istražne prakse sa nedovoljnim poštovanjem ljudskih prava, i društvena atmosfera koja je bila neosetljiva na probleme seksualnog nasilja i sigurnosti žena, prirodno se prožimaju. Dok 'Mad Men' prikazuje rodnu diskriminaciju u Americi 1960-ih, 'Sećanje na ubistvo' prikazuje nesigurnost žena u Južnoj Koreji 1980-ih. Film ne kritikuje direktno ove elemente, već pokazuje duh tog vremena, ostavljajući gledaocima da donesu svoje zaključke.
Snaga režije se ogleda u detaljima. Scene poput kišnih njiva, dima koji izlazi iz dimnjaka fabrike, i osećaj nelagode koji se provlači među osnovcima na ekskurziji, nisu samo pozadina, već mehanizmi za podešavanje emocionalnog tona. Postavka kiše svake noći kada se dogodi zločin je simbolična u žanrovskom smislu, poput večne kiše iz 'Blade Runnera', a u realnosti funkcioniše kao element koji ispira dokaze.
Scena u kojoj detektivi pretražuju mesto zločina izgleda kao besplodna borba za 'istinu koja se već briše'. Kao Sisyphus koji gura kamen uz brdo, detektivi jure nestale dokaze. Ova vremenska dimenzija ne ostaje samo kao 'stara priča' za današnje gledaoce. Podseća na senku korejskog društva koja se i dalje nastavlja. Dok 'Parazit' obrađuje savremene klasne probleme, 'Sećanje na ubistvo' se bavi problemima sistema iz prošlosti. A ta prošlost je i dalje u toku.
Glumačka izvedba je na nivou 'Daniel Day-Lewisa'. Park Du-man, koga igra Song Kang-ho, u početku deluje kao nesposobni seoski detektiv poput inspektora Clouseaua iz 'Pink Panthera', izazivajući smeh, ali kako vreme prolazi, nosi težinu tragedije koju donosi njegova nesposobnost. Njegov pogled se drastično menja između početka i kraja filma.
U početku opušten pogled se u drugoj polovini menja u dubinu ispunjenu strahom, krivicom, besom i beznađem. Kao što Travis Bickle iz 'Taxi Drivera' polako pada u ludilo, tako i Park Du-man upada u močvaru opsesije. Seo Tae-yoon, koga igra Kim Sang-kyung, pojavljuje se kao uzor 'hladnoće' iz Seula, ali na kraju postaje žrtva slučaja. Dok Benedict Cumberbatch iz 'Sherlock-a' gleda slučaj bez emocija, Seo Tae-yoon potiskuje emocije, ali na kraju eksplodira.
Kada se lice koje je potiskivalo emocije u jednom trenutku rasprsne od neizdržive ljutnje, gledaoci shvataju da ovaj film nije samo običan kriminalistički film. Prisutnost sporednih likova je takođe snažna. Nasilnost detektiva Jo Yong-gu i njegova odanost, kao i uznemireni izrazi sumnjivih osumnjičenih, kroz ceo film podsećaju na 'lice ovog vremena'.
Jedan od razloga zašto je ovo delo popularno među publikom je to što je izvanredno izbalansiralo između žanrovskog užitka i hladnoće misterije. Smešne scene slapstick komedije, komične slike seoske policijske stanice poput 'Brooklyn Nine-Nine', i prosti dijalozi su pravilno raspoređeni, dajući gledaocima priliku da odmore.
Međutim, taj smeh ne traje dugo. Ubrzo se pojavljuju tela i priče žrtava, a neprekidna istraga pretvara osmeh gledaoca u krivicu. Ova ritmička promena stvara jedinstvenu atmosferu 'Sećanja na ubistvo'. Čudna osećaj kao da se suši u grlu dok se smejete. Dok 'Jojo Rabbit' meša komediju i tragediju, 'Sećanje na ubistvo' meša slapstick i strah.
Još jedna važna tačka je da film ne nudi 'rešenje'. Ne daje jasne odgovore na pitanja ko je ubica, da li je policijski izbor bio ispravan, ili šta nam je ovaj slučaj ostavio. Kao vrteška iz 'Inceptiona', poslednja scena ostavlja gledaocima pitanja. Umesto toga, postavlja pitanja svakom gledaocu.
"Da li smo zaista drugačiji od tog vremena?", "Da li mi sada, na neki način, ostavljamo nečiju tragediju po strani?" su pitanja koja se postavljaju. Ova otvorenost čini da se film može ponovo gledati bez dosade, poput 'Građanina Kanea'. U zavisnosti od vremena i starosti gledaoca, scene i emocije na koje se fokusiraju se menjaju.
Užasno, ali pomalo gorko
Ako ste gledalac koji traži dobro urađene kriminalističke trilere poput 'Zodijaka', 'Sedam' ili 'Tišine jagnjadi', 'Sećanje na ubistvo' je gotovo obavezna stavka na listi. Ne samo da pruža užitak u otkrivanju ko je ubica, već i omogućava da se uživa u ljudskim likovima i duhu vremena koji se otkrivaju tokom istrage. Proces gledanja nije samo sastavljanje slagalice, već i posmatranje razmaka između delova slagalice.
Takođe, ovaj film se snažno preporučuje onima koji žele da sagledaju prošlost korejskog društva iz malo drugačije perspektive. Umesto da se susretnu sa krajem 1980-ih kroz udžbenike ili dokumentarce poput 'Šta želim da znam', suočavaju se sa sećanjima na 'životnu istoriju' koja se manifestuje kroz seosku policijsku stanicu, njive, fabrike i uličice. I možda će otkriti strukturne probleme koji se i dalje ponavljaju. Problemi koje film dotiče, kao što su policijski i pravosudni sistem, sigurnost žena, i način izveštavanja medija, su širi i dublji nego što se čini.
Na kraju, ako ste gledalac koji je zainteresovan za ljudsku nemoć, opsesiju i borbu za pronalaženje značenja, poput 'Rasplakanog' ili 'Whiplash-a', 'Sećanje na ubistvo' će ostati u sećanju. Nakon gledanja ovog filma, rečenica koju Park Du-man izgovara na kraju i njegov pogled će verovatno ostati u mislima gledaoca.
Taj pogled može biti usmeren ka ubici misterije, ali možda je i usmeren ka nama izvan ekrana. Ovaj film ne postavlja pitanja bez obzira na to, već uporno postavlja pitanje: "Šta smo radili tada, a šta radimo sada?" Za one koji žele da se suoče sa ovim pitanjem, 'Sećanje na ubistvo' ostaje relevantno i nastaviće da bude prizvano. Iako je 2019. godine stvarni ubica uhvaćen, pitanja koja je film postavio i dalje čekaju odgovore.
