[KAVE=Choi Jae-hyuk] Na periferiji Seula, buka koja dolazi iz starog potkrovlja nije uredna muzika. To je bliže viku izgubljenog života. Film počinje bezvoljnim i suvim licem muškarca 'Ilok (Baek Seung-hwan)'. Dok se troši kao bezimeni deo u fabrici svog šuraka, svaki dan mu reč 'sutra' nije nada, već samo produžetak dosade koja se ponavlja. Život je sivi, bez ikakvih očekivanja, to je to. Tada, jednog dana, prijatelj 'Yegon (Lee Woong-bin)' iz Amerike iznenada, zaista iznenada dolazi da ga poseti. Yegon, koji se vratio nakon što je ambiciozno otvorio prodavnicu sendviča u Čikagu i propao, predlaže mu da se prijave za takmičenje muških kvarteta. Ilok se smeje i smatra to besmislenim, ali zapravo nema ni dobar razlog da odbije ili uzbudljiv plan. Tako počinje nepromišljeni i bezizlazni izazov dva beskorisna muškarca.
Međutim, kvartet ne može da se izvede sam ili u paru. Hitno im je potreban član koji će se pridružiti. Prvi član kojeg su pronašli nakon dugog traganja je ribar 'Daeyong (Shin Min-jae)'. On, koji svakodnevno živi u ribarnici, izgleda umorno od života, ali njegova strast prema pevanju je jača od svih. Iako pati od ozbiljne fobije od pozornice. I poslednji član, 'Junse (Kim Chung-gil)', se pridružuje. Na prvi pogled izgleda normalno, ali svaki put kada progovori, čudno se izmeša i ne razume situaciju, on je 'nula u intuiciji' i ulazi u tim sa repom koji se ljulja. Tako su se okupili četvorica muškaraca, tim se zove 'Delta Boys'. Alfa, beta, gama, a zatim delta. Nisu prvi, drugi, pa čak ni treći, već su se okupili kao neodređeni četvrti red. Da to uporedimo, oni su Avengersi najsmešnijih i najjadnijih 'gubitnika' na svetu.
Mesto za vežbanje je usko potkrovlje Iloka. Međutim, njihova vežba neće biti laka. Kada treba da viču "Jericho, Jericho" i usklade moćne harmonije, oni jedu instant nudle i piju soju, kriveći jedni druge za svoju jadnost. Daeyong često kasni zbog problema sa preživljavanjem jer ne može da napusti ribarnicu, a Yegon, pun bezosnovane samopouzdanja, neprestano kritikuje članove zbog svog 'liderstva'. Junse često dobija opomene jer pokušava da sam pojede ručak koji mu je žena pažljivo pripremila. Njihovo vreme vežbanja je duže ispunjeno besmislenim razgovorima nego pesmama, a umesto lepih harmonija, često se čuju povici i uvrede.
Film uporno prati njihov svakodnevni život kao dokumentarac, ponekad kao reality show. Scene u uskom kombiju gde se četiri odrasla muškarca grče kao zgužvani veš, scena u kupatilu gde se međusobno masiraju goli, gradeći čudnu braću, i scena gde se okupljaju ispod plastične cerade na kišnom krovu i piju makgeolli. U tom procesu, publika se više brine hoće li se ovi nespretni ljudi posvađati zbog sitnica i hoće li se tim raspasti, nego da očekuje da će njihovo pevanje postati bolje i da će pobediti na takmičenju.
Jednog dana, datum preliminarnog takmičenja se približava i sukobi u timu dostižu vrhunac. Težina stvarnosti koja se ne može rešiti samo romantikom pritisne ih. Hitna situacija Daeyonga, koji se suočava sa preživljavanjem, Yegonova samovolja bez osećaja za stvarnost, i Ilok koji ne može da zadrži ravnotežu između njih. Pitanje "Da li zaista želite da pevate? Da li je ovo šala?" lebdi u vazduhu. Svaki od njih, iz dna svog života, možda poslednji put, okuplja se ponovo na krovu da zapali tu strast koju niko ne prepoznaje. Iz starog kasetofona dolazi škripavi zvuk. Da li će Delta Boys moći da se popnu na scenu koju su sanjali i sruše čvrste zidove 'Jericha'? Da li će njihovi glasovi postati harmonija koja će se čuti u svetu, ili barem jedni drugima?
Film sa niskim budžetom... Kvalitet umetnosti se ne može kupiti novcem
Film 'Delta Boys' reditelja Ko Bong-soo ostavio je jasnu oznaku u istoriji korejske nezavisne kinematografije kao 'mit o uspehu niskobudžetnog filma' samo činjenicom da je snimljen sa budžetom od nekoliko miliona. Ovaj rad razbija predrasudu da loši uslovi snimanja umanjuju kvalitet dela i dokazuje da se granice kapitala mogu prevazići idejama i sirovom energijom. To je imalo odlučujući uticaj na širenje raznolikosti načina proizvodnje i distribucije u korejskoj nezavisnoj kinematografiji, pružajući mladim rediteljima koji počinju sa niskim budžetom snažnu inspiraciju 'Mogu i ja'. Film hrabro odbacuje pravila komercijalnog filma kao što su glatko osvetljenje i elegantna montaža. Ono što popunjava tu prazninu je grubi dah handheld kamere i upadljivo uporan long take. To je možda zbog budžetskih ograničenja, ali je u konačnici postalo estetski izbor koji najefikasnije prenosi jadnu i siromašnu svakodnevicu četiri lika Delta Boys, kao i vazduh tog uskog i mučnog prostora. Gledaoci dobijaju osećaj kao da sede u tom uskom potkrovlju i posmatraju ih.
Najveća vrlina i oružje ovog dela je premoćna prirodnost glumaca koja briše granice između 'glume' i 'stvarnosti'. Njihova rasprava koja se proteže u long take-u se isprepliće i teče bez zareza i tačaka, a u tom procesu se javljaju neprijatne tišine, trenuci kada im zastane dah, i preklapanje dijaloga izazivaju snažniji i instinktivniji smeh nego visoko kalkulisana komedija. Njihova konverzacija je blizu borbe u blatu između instinkta preživljavanja i dosade. Dijalog u 'Delta Boys' je jezik običnih ljudi oko nas, koji se ljuljaju između preživljavanja, dosade i nejasne nade, i neobrađena iskrenost.
Film se ne fokusira na rezultat 'uspeha'. Dok obični muzički filmovi pružaju katarzu publici kroz sjajan nastup nakon pomirenja sukoba među članovima, 'Delta Boys' voli i pozitivno gleda na haotičnost tog procesa. Pesma koju pevaju iz sveg srca 'Joshua Fit the Battle of Jericho' simbolizuje snagu, pobedu i čuda, ali Delta Boys, koji je pevaju, su beskrajno slabi i beznačajni. Ova velika ironija se poklapa sa borbom apsurdnog čoveka o kojoj je govorio francuski književnik Albert Camus u 'Mit o Sizifu'. Poput Sizifa koji neprekidno gura kamen uz brdo, oni ulažu besmislen strast prema cilju za koji je očigledno da će se srušiti. Međutim, film pronalazi paradoksalnu uzvišenost i lepotu nedostatka u toj besmislenosti.
Tako 'Delta Boys' temeljno odbacuje 'melodramatski' kod koji se obavezno zahteva u korejskom komercijalnom filmu, izazivajući umesto suza smeh i cinične osmehe, održavajući emocionalnu distancu od publike, otvarajući nove horizonte komedije koja vodi do istinskog empatije, a ne samo sažaljenja. Publika se više ne nada da će njihovo pevanje postati savršena harmonija, već oseća čudnu emociju u njihovim ozbiljnim izrazima i kapljicama znoja dok pevaju s punim srcem. To je estetika disonance koju stvara nedostatak, koja je lepša jer nije savršena.
Takođe, ovaj film dokazuje veselu energiju koju korejska nezavisna kinematografija može imati. U nezavisnoj kinematografiji, koja je uglavnom bila fokusirana na teške i ozbiljne teme, 'Delta Boys' postavlja drsko i veselo pitanje: "Šta je loše u tome da radimo ono što želimo? Šta ako nismo dobri?" U starim trenirkama koje su se istrošile, raščupanih kose, dok jedu instant nudle koje izgledaju loše, oni se šale: "Moramo imati barem jedan trofej", "Mi smo najbolji". Ova bezosnovana optimizam nije samo bežanje od stvarnosti, već je jedini pokretač koji ih drži u teškoj stvarnosti, što film uverljivo pokazuje. 'Delta Boys' je grubo, ali toplo posvećenje svim odraslima koji su još uvek nekompletni, ili su prošli kroz mladost, ali su i dalje u procesu postajanja.
Ako želite da gledate K-film pun realnosti
Ne preporučujem ovaj film onima koji očekuju spektakl ili dobro osmišljene preokrete iz blockbuster-a sa stotinama miliona uloženih. 'Delta Boys' može izgledati kao buka koja zahteva strpljenje ili kao besmisleni pijani razgovor za one koji žele sjajne prizore, sofisticiranu naraciju ili uredan završetak.
Međutim, toplo preporučujem ovaj film generaciji 30-40 godina koja se oseća kao auto koje je stalo na zagušenoj cesti, ili onima čiji je život postao suviše suvo da se ne sećaju kada su poslednji put želeli nešto uzbudljivo. Takođe, za cinefile koji su umorni od veštačkih emocija i melodrama komercijalnih filmova, ovaj film će biti odličan protuotrov.
Ako se osećate duboko u apatiji, ne samo da nemate velike snove, već ni uzbuđenje oko sutrašnjeg ručka, ne oklevajte da pokucate na vrata Ilokovog potkrovlja. Njihova topla čaša soju u papirnom čaši i neskladna pesma možda će vam povratiti 'hrabrost da jednostavno uradite', 'strast bez razloga' koju ste dugo zaboravili. Nakon gledanja ovog filma, poželećete da izvadite staru, neurednu trenerku iz ormara i stanete ispred ogledala, možda se malo ponašajući. Kao što su to radili Delta Boys, malo jadno je u redu. Šta ako nismo savršeni? Svi mi živimo da srušimo svoje čvrste stvarnosti, te 'Jericho' zidove, udarajući se celim telom u današnji dan.
