[KAVE=Lee Taerim] JTBC drama 'Oči koje zaslepljuju' od prvog trenutka nije obična. Baka Kim Hye-ja (Kim Hye-ja) koja pati od demencije govori svojoj unuci Hye-ji (Han Ji-min) "Imam dvadeset pet godina", a vreme se u trenutku vraća iz 2019. u 1970-e. Kao da prolazimo kroz crnu rupu iz 'Interstelara', uvlačimo se u svet bake kroz njene uspomene. Samo što ne putujemo svemirskim brodom, već kroz vreme iskrivljeno demencijom.
Tamo srećemo dvadeset petogodišnju Kim Hye-ja (Han Ji-min u dvostrukoj ulozi). U selu 1970-ih, ona se udaje za mladog Nam Woo-cheola (Nam Joo-hyuk) i započinje običan bračni život. To nije kliše "siromašni, ali srećni" koji često viđamo u TV dramama. U stvarnosti, zaista su siromašni, moraju brinuti o obrocima, muž propada u poslu, a svekrva maltretira snahu. Nije to nostalgična ulica iz 'Odgovori 1988', već bliže teškom životu iz 'Međunarodnog tržišta'.
Ali Hye-ja se ne predaje. Čak i kada njen muž dolazi kući pijan zbog neuspeha u poslu, ili kada svekrva viče "Zar ne možeš da rodiš sina?", ona se hrabro drži. Jednog dana zarađuje prodajom u prodavnici, drugog dana šiva, a trećeg otvara restoran u jednoj sobi kako bi preživela. Njen muž Woo-cheol gleda svoju ženu sa osećajem krivice, ali dolazi s novim poslovnim idejama govoreći "Ovaj put je drugačije". Ako je Gatsby iz 'Velikog Getsbija' pokušavao da uhvati prošlost s Daisy, Woo-cheol trči kroz život kako bi uhvatio budući uspeh.
Kako vreme prolazi, njih dvoje dobijaju decu, koja rastu i idu u školu, a porodica se polako širi. 1970-e postaju 1980-e, a 1980-e postaju 1990-e. Hye-jino lice se naborava, a Woo-cheolova kosa postaje siva. Međutim, drama ne oblači ovaj tok vremena u istorijske događaje poput 'Forest Gumpa'. Umesto toga, meri vreme kroz lične prekretnice kao što su "dan kada je ćerka prvi put prohodala", "dan kada je sin primljen na fakultet", "dan kada je unuk rođen".
I tako, u jednom trenutku, ekran se ponovo vraća u 2019. Baka Hye-ja ima sve ozbiljnije simptome demencije i ne prepoznaje lica svoje porodice. Unuka Hye-ja istražuje sećanja bake i otkriva njene mlade godine koje nije poznavala. I shvata. Ova starica koja sada sedi ispred nje, nekada je imala dvadeset pet godina, volela, mrzela, sanjala i doživela razočaranje. Kao što protagonist iz 'Midnight in Paris' putuje u prošlost i stiče spoznaju, tako i Hye-ja ponovo gleda sadašnjost kroz bakinu prošlost.
Struktura drame prepliće sadašnjost bake koja pati od demencije i prošlost iz njenih sećanja. Nakon scene kada baka pita "Gde je Woo-cheol?", sledi scena prvog sastanka mlade Hye-je i Woo-cheola. Nakon scene kada baka gleda unuku i pita "Ko si ti?", sledi scena mlade Hye-je koja se smeška držeći svoju novorođenu ćerku. Ova montaža nije samo običan flashback, već vizualizacija mešanja vremena koje doživljava osoba sa demencijom. Dok 'Memento' prikazuje kratkoročni gubitak pamćenja kroz obrnutu montažu, 'Oči koje zaslepljuju' prikazuje demenciju kao nasumično reprodukovanje vremena.
Putovanje u sećanja bake
Umetska vrednost 'Oči koje zaslepljuju' najviše se ističe u stavu prema 'običnom životu'. U ovoj drami nema naslednika bogataša, genijalnih lekara ili tajnih agenata. Hye-ja i Woo-cheol su samo običan par. Nisu ni izuzetno uspešni, ni potpuno neuspešni. Ponekad su srećni, često teški, a većinu vremena jednostavno žive. Dok 'Parazit' prikazuje ekstremne klase, 'Oči koje zaslepljuju' pričaju priču o ljudima koji su proveli život negde na sredini.
Ali ova običnost zapravo stvara univerzalniji odjek. Većina roditelja i bake gledatelja živela je upravo ovakav život. Nisu ostvarili velike snove, ali su odgajali decu i gledali unuke. Trebalo im je ceo život da obezbede jedan dom, ali su se i dalje okupljali za praznike. Nisu birali između snova i ljubavi kao Sebastian i Mia iz 'La La Land', već su sve to nosili i preživeli.
Izvođenje Kim Hye-je daje dostojanstvo ovoj običnosti. Baka Hye-ja koju ona igra nije ponosna kao stariji likovi iz 'Dragi moji prijatelji', niti vesela kao Oh Mal-soon iz 'Sumnjive nje'. Samo stari, bolesni i gube se u sećanjima. Oseća se krivom što je teret porodici, ali istovremeno je i tužna. Treba joj pomoć da ode u toalet, prosipa hranu dok jede, i zaboravlja ime svog sina. Ova surova realnost čini dramu još bolnijom.
Han Ji-minova dvostruka uloga je još jedan stub ove drame. Dvadeset petogodišnja mlada Hye-ja nije puna entuzijazma kao dvadesetogodišnjaci iz 'Generacije mladih'. Već je u braku, brine se o životu i pazi na svekrvu. Ali u njoj još uvek ima snova, ambicija i ponosa. Han Ji-min suptilno igra ovu složenu dimenziju. Kada se prepliće sa Kim Hye-ja koja igra baku, gledaoci prirodno osećaju tok vremena "ta mlada žena postaje ta baka".
Nam Joo-hyuk kao Woo-cheol izlazi iz tipičnog klišea 'nesposobnog muža'. Iako neprestano propada u poslu, iskreno voli svoju ženu. Oseća se krivim što ne može da donese novac, ali ne može da odustane od svojih snova. Rođen je u patrijarhalnom vremenu, ali ne uzima ženin žrtvu zdravo za gotovo. Ovaj složeni lik nije 'zlikovac' ni 'junak', već jednostavno 'čovek'. Kao što su to radili naši očevi i dede.
Čarolija koja dolazi kada izgubite sebe
Drama je takođe iskrena u načinu na koji se bavi demencijom. Ne oblači je romantično poput 'Gumice u mojoj glavi'. Demencija nije lepa. I pacijentima i porodicama je teško. Ljubav sama ne može rešiti problem. Ekonomskih pritisaka, fizičkog umora i emocionalnog iscrpljenja su svi realno prikazani. Dok 'Still Alice' intelektualno istražuje unutrašnjost pacijenata sa ranim stadijumom demencije, 'Oči koje zaslepljuju' emocionalno prikazuje stvarnost porodica koje se brinu o pacijentima sa uznapredovalom demencijom.
Dok gledate 'Oči koje zaslepljuju', shvatate da je ta starica koja sedi ispred vas i prigovara nekada bila u vašim godinama i da je osećala istu nesigurnost i sanjala. I takođe prihvatate da ćete jednog dana i vi ostariti, gubiti se u sećanjima i postati teret nekome. Ovo nije uteha, već buđenje. Kao što je Cooper iz 'Interstelara' shvatio suštinu vremena u sobi svoje ćerke, tako i mi shvatamo surovost i vrednost vremena kroz sećanja bake.
Takođe, ova drama šalje snažnu poruku onima koji sada žive dvadesetim ili tridesetim godinama i pitaju se "Da li je moj život ovakav u redu?" Hye-jin život nije uspešan. Ali nije ni neuspešan. To je jednostavno život koji je proživeo. Ne govori da "ako ne ostvarite svoje snove, to nema smisla" kao 'Whiplash' ili 'La La Land'. Umesto toga, kaže "Čak i ako ne ostvarite svoje snove, život se nastavlja". I šapće da u tom 'nastavljanju života' postoje sjajni trenuci, da postoje trenuci koji su zaslepljujuće lepi. Ova ljubavna perspektiva prema običnosti pruža utehu svima nama koji danas živimo običan život.
