[magazine kave]=Čoi Džae-hjok
Grad je potopljen. Samo visoke zgrade jedva proviruje iznad vode, kao da lebde kao ostrva, a pejzaž van prozora je odavno postao more. Istraživačica Gwan-na (Kim Da-mi) se, uz povremeno zvonjenje alarma i trepćuće svetlo, penje sa svojim malim sinom Džejnom u naručju ka nekom mestu unutar stana. Na vidiku nema kraja stepenicama, a iza nje mutna voda guta svaku stepenicu. Napolju plove poslednji ostaci ljudske civilizacije, a u Aninim rukama čvrsto je držan mali uređaj. To nije samo rezultat istraživanja, već nešto što se može smatrati 'ključem' za opstanak čovečanstva.
Film odmah baca gledaoce u svet nakon što se ova ogromna poplava već dogodila. Nema više vremena da se proveri situacija putem vesti, niti da se čeka zvanično saopštenje vlade. Čovečanstvo je praktično na ivici izumiranja, a ljudi se bore da prežive na svoje načine. Stan u kojem Ana živi prikazan je kao posebno mesto. U unutrašnjosti zgrade, koja se polako potapa, još uvek ima ljudi koji čekaju spas, porodica koja se nije predala, i onih koji žele da sačuvaju nešto do kraja. Ana je prvobitno bila istraživačica veštačke inteligencije, ali sada nosi preveliku ulogu naučnice, majke i poslednje nade čovečanstva.
Njen cilj nije samo da pobegne sa sinom. Mora da prenese rezultat tajnog projekta na određenu lokaciju. Film na početku daje nagoveštaj da taj projekat nije samo razvoj tehnologije, već pokušaj da se očuva sećanje i identitet čovečanstva. Dok se penje kroz hodnike potopljene vodom i između prekinutih žica, Ana se baca da zaštiti taj uređaj. Stepenice i hodnici su gotovo dizajnirani kao lavirint, a na svakom spratu se pojavljuju nove prepreke i likovi.
U jednom trenutku, pred Anom se pojavljuje agent bivši vojnik Son Hi-jo (Park Hae-soo). On je osoba poslana da izvrši tajnu misiju na državnom nivou i izgleda da ima više informacija o Aninom istraživačkom rezultatu. Njihov odnos je više kao putovanje koje se preklapa zbog zajedničkih interesa, nego saradnja od samog početka. Son Hi-jo, sa vojničkom hladnoćom, pritisne Anu da donese odluku, dok se ona neprestano koleba između majčinskog instinkta i odgovornosti istraživača. Tokom njihovog razgovora, neprekidno se čuju pozivi za pomoć i zvuci urušavanja sa druge strane zida stana.
Film povremeno kratko osvetljava svet izvan stana. Većina gradova je potonula, a satelitska komunikacija je gotovo prekinuta. Preživeli šalju signale jedni drugima sa krovova visokih zgrada, održavajući poslednje veze. Slike spasilačkog helikoptera koji seče nebo, olupina koje plove po vodi, i daleki eksplozije prolaze kroz kadar. Međutim, centralna scena ostaje unutar stana. Film pokušava da stvori napetost preplićući puteve Ane, Džejna, Son Hi-joa i drugih preživelih unutar ovog ograničenog prostora.
Kako se prelazi na više spratove, situacija postaje sve složenija. Na nekim spratovima, starac se bori da zadrži svoj dom, dok se na drugim spratovima pojavljuju grupe koje pokušavaju da kontrolišu druge koristeći hranu kao mamac. Preživeli uključuju trudnicu koja nosi dete, pacijente koji jedva čekaju spas, i ljude koji se bore da spasu svoje porodice. Ana se suočava sa izborom između njih. Čiju ruku da uzme, šta da žrtvuje, film neprekidno postavlja ta pitanja. U tom procesu, identitet 'ključa' koji nosi i nagoveštaj da ova poplava nije samo prirodna katastrofa polako se otkrivaju.
Kako film odmiče, omotač katastrofe postaje sve tanji, a postavke poput veštačke inteligencije, simulacije, čuvanja i kloniranja se pojavljuju u prvom planu. Ana polako shvata kako se sistem koji je razvila zapravo koristi i kakvu vezu ima sa ovom poplavom. Takođe se nagoveštava da Son Hi-jo nije samo običan spasilački agent, već deo većeg plana koji se vrti oko tog sistema. Međutim, film sve ove velike narative i filozofska pitanja gura u uski prostor unutar stana i ograničene dijaloge likova. Gledaoci shvataju da Ana ne donosi odluku koja se tiče samo njenog majčinstva, već da odlučuje o pravcu čovečanstva, ali kako se završava, to moraju sami da otkriju. Ključni preokret i scena poslednjeg izbora u ovom delu, koliko god bila kontroverzna, bolje je videti uživo, pa ćemo ovde stati.
Ambiciozni brod koji tone
Nažalost, 'Velika poplava' izgleda kao prilično ambiciozan film katastrofe SF, ali se čini da je gotovo propala u povezivanju te ambicije sa stvarnom filmskom završnom obradom. Najveći problem nije mešavina žanrova, već sukob žanrova. Pokušava da obuhvati katastrofalni blokbaster, dramu o majčinstvu, hard SF koji se bavi veštačkom inteligencijom i simulacijom, kao i filozofsku dramu koja se bavi etikom čovečanstva, ali narativni put koji ih povezuje je slab. Kao da ste otišli u kupovinu, napunili kolica, a kada ste se vratili kući i otvorili frižider, shvatili ste da se sastojci ne uklapaju i ne možete ništa da skuvate. Tako da osećaj gledalaca nije 'bogat', već 'neuredan'.
Prva polovina filma nije loša. Potopljene stepenice i hodnici stana, podzemni prostori u kojima generator polako prestaje da radi, pejzaž potopljenog grada koji se vidi kroz prozor prikazuju vizuelno iskustvo koje je retko u korejskim komercijalnim filmovima. Voda se penje stepenicama, a scena u kojoj likovi jedva dišu u uskom prostoru ima jasnu napetost. Problem je u tome što se ta napetost ne uklapa u napredovanje priče. Vizuelno je to kriza, ali dijalozi likova zvuče kao da su izrezani iz drugih žanrova, a emocionalne linije likova iskaču iz svake scene. Voda se zastrašujuće penje, ali dijalozi se opušteno bave filozofskim raspravama, a scena u kojoj ljudi na raskrsnici života i smrti iznenada otkrivaju svoje porodične priče više liči na dramu koja je izgubila put u montaži nego na napeti triler.
Lik Gwan-na izgleda veoma privlačno na osnovu postavke. Ona je istraživačica veštačke inteligencije, samohrana majka i osoba koja drži ključ istraživanja koje će oblikovati budućnost čovečanstva. Međutim, film ne uspeva da dovoljno razjasni ovaj složeni lik. Ana se prebacuje između uloga majke i istraživača, ali sukobi i psihološke promene između njih ne grade se uverljivo. Emocije se brzo menjaju, povremeno plače, povremeno pokazuje odlučnost, a povremeno se ljuti, ali ne ostavlja prostora gledaocima da se uključe. Kao da brzo prelistava uzorke emocija. Kim Da-mi se trudi da popuni te praznine, ali energija glumice se gubi u lošim dijalozima i strukturi. Ovo je klasičan primer kako dobar glumac može propasti zbog lošeg scenarija.
Son Hi-jo je takođe sličan. Park Hae-soo može da prikaže hladnoću vojnika i ljudsku uznemirenost, ali film ga koristi samo kao 'agenta za prenos informacija'. Gotovo da nema narativa o tome zašto je preuzeo ovu misiju, u šta veruje i čega se plaši. Umesto toga, Son Hi-jo se pojavljuje u ključnim trenucima da objašnjava postavke ili izgovara nepotrebno grandiozne dijaloge, čime zapravo razbija napetost scene. Kada čujete dijalog poput 'Nemamo mnogo vremena' četiri puta, gledaoci počinju da prebacuju krivicu sa sata na scenaristu. Lik koji bi trebao da vodi gledaoce kroz film, čini se da je i sam izgubio put unutar priče.
Lenjost scenarija koji pokušava da reši sve objašnjenjem
Najozbiljniji problem scenarija je što pokušava da reši ključne postavke samo 'objašnjenjem'. Zašto se dogodila velika poplava, šta veštački projekat cilja, kako se ljudsko sećanje i svest obrađuju, većina toga se iznosi kroz dijaloge i kratke flashbackove. Umesto da ostavi prostora gledaocima da razmišljaju, ponavlja nejasne termine i rečenice više puta, čime samo stvara konfuziju. Dobar SF prikazuje svet kroz vizuelne elemente, situacije i ponašanje likova, ali 'Velika poplava' sve objašnjava kao da čita PowerPoint prezentaciju. U drugoj polovini se pojavljuju postavke koje preokreću prirodu priče, ali taj preokret dolazi iznenada, bez dovoljno pripreme ili emocionalne pripreme. Tako da gledaoci pre nego što pomisle 'iznenađujuće', prvo pomisle 'samo iznenada'. Kao da čarobnjak na čarobnjačkom show-u objašnjava trik umesto da ga pokaže: 'Zapravo ovde postoji ogledalo'.
Nedostaje i uzbuđenje kao filma katastrofe. Ima scena koje koriste vodu kao motiv, a u određenim sekvencama sigurno ima uzbuđenja, ali generalno, ima mnogo ponavljanja i praznina u pogledu obima i režije. S obzirom na to da je odabrana ograničena prostorija stana, trebalo bi da bude prisutna napetost zatvorenog prostora, ali dizajn kretanja i korišćenje prostora su monotoni, pa se ne oseća velika razlika kada se prelazi na viši sprat. Bez obzira da li je to 15. ili 20. sprat, hodnici i stepenice su slični, a voda se penje na isti način. Tako da osećaj krize koji gledaoci doživljavaju postaje sve slabiji. Voda se neprekidno penje, ali film se čini kao da se vrti na istom mestu. Kao da trčite na traci za trčanje, znojite se, ali ne napredujete ni za korak.
Ton režije takođe nije dosledan. U nekim scenama deluje kao da postavlja ozbiljna razmišljanja i filozofska pitanja, dok u sledećoj sceni donosi preterane emocionalne linije i klišeje melodrame. Dok raspravlja o izboru koji utiče na sudbinu čovečanstva, iznenada izgovara dijalog blizu sentimentalnosti, ostavljajući gledaoce zbunjenim gde da usmere svoje emocije. Eksperimenti sa žanrom su dobri, ali ako osnovna struktura i ritam koji podržavaju taj eksperiment nisu postavljeni, na kraju ostaje samo rezultat koji nije ni jedno ni drugo. 'Velika poplava' izgleda kao da je upala u tu zamku. Katastrofa, SF i drama su svi neodređeno raspršeni, držeći jedni druge za noge.
Izgubljen u montaži
Montaža i ritam su takođe problem. Iako vreme trajanja nije dugo, osećaj brzine u sredini filma je blizu dosade. U trenucima kada bi trebale da se pojave važne informacije, nepotrebni dijalozi se produžavaju, a scene u kojima likovi penju stepenice i hodnike ponavljaju se u sličnim okvirima i pokretima. Gledaoci počinju da se pitaju da li Ana ponovo penje stepenice ili je to nova scena. S druge strane, ključni tragovi vezani za svet u drugoj polovini prebrzo prolaze ili se prekidaju pre nego što se osete emocionalne posledice. Delovi koji bi trebali da se istraže ostaju plitki, dok se delovi koji se mogu slobodno izostaviti produžavaju, a obrnuti ritam dominira celinom. Kao da noć pre važnog ispita, umesto da se fokusirate na gradivo, provodite tri sata čitajući nebitne dodatke.
Ipak, glumačka izvedba ostaje dosledna. Kim Da-mi, čak i u potopljenim setovima i fizički teškim uslovima, maksimalno prikazuje strah i odgovornost majke. U njenim mokrim odećama i umornim očima, svaka trešnja ruku dok grli sina otkriva hitnost. Park Hae-soo takođe utelovljuje vojničku napetost i umor, čak i kroz loše dijaloge. Sporedni glumci takođe prikazuju lica preživelih na uverljiv način. Međutim, dobra gluma ne vodi nužno do dobrog filma. Ovaj film nedostaje snaga režije i scenarija da poveže emocionalne trenutke koje su glumci stvorili. Tako da se nekoliko upečatljivih scena može setiti, ali one se ne povezuju u jedan film. Izvrsni sastojci su samo razbacani po uglovima kuhinje, a nisu skuvani u jelo.
Paradoks Netflix liste
Zanimljiva tačka je da, iako je film dobio mnogo kritika u zemlji, i dalje se nalazi među najvišim pozicijama na Netflix globalnoj listi. Za gledaoce širom sveta, format 'korejski SF katastrofa' može se i dalje činiti svežim. Zbog karakteristika streaming platforme, ako postoji samo dovoljno snage da se pritisne dugme za reprodukciju, početna pozicija može se lako podići. Sjajni posteri, poznati glumci, grandiozne postavke mogu privući jedan klik. Međutim, kvalitativna vrednost filma i sposobnost da ostane u dugotrajnom sećanju su sasvim druga stvar. Ovaj film ima očigledno privlačne teme i zvezdastu glumačku postavu, ali mu nedostaje dubina i kvaliteta koja bi ga učinila zapamćenim. Rangiranje na listi može pokazati 'popularnost' filma, ali ne dokazuje njegovu 'vrednost'.
Koga treba da ukrca na ovaj brod?
Sada, kada razmišljam kome preporučiti 'Veliku poplavu', iskreno, ne bih je preporučio onima koji očekuju kvalitetan film katastrofe ili čvrst SF. Onima koji žele uzbuđenje žanra i uverljivost narativa, verovatno će prvo doživeti frustraciju i razočaranje. Umesto pitanja 'šta sam zapravo video?' nakon filma, prvo će se čuti uzdah 'ah, šteta'.
Možda bi bilo korisno filmskim studentima ili stvaraocima koji žele da uče o teškoćama pravljenja filmova i zamkama mešanja žanrova, kao neka vrsta negativnog primera. Jer vrlo ljubazno pokazuje da 'dobre namere i sjajne postavke ne dovode do završetka filma'. Ima mnogo scena koje se mogu koristiti kao primeri u časovima pisanja scenarija o tome 'kako se ne piše'. Prekomerna postavka, zavisnost od objašnjenja, neslaganje tonova, neuspeh u korišćenju likova, sve zamke scenarija su ovde okupljene kao studija slučaja.
Ipak, ponekad želim da gledam ovakve filmove. Kada se vratim kući nakon posla, bez razmišljanja uključim Netflix i gledam automatski reprodukovani film, pitajući se 'zašto se priča ne razvija ovako'. Kada želim da proverim mogućnosti i granice korejske katastrofalne melodrame. Ili kada me zanima koliko će moj omiljeni glumac izdržati u teškim uslovima. U takvim trenucima, 'Velika poplava' može biti neodređena opcija koju možete pustiti i slobodno se žaliti u sebi.
Na kraju, jedna poslednja misao nakon gledanja ovog filma je 'šteta'. Dobar glumci, zanimljive teme, pokušaj mešanja žanrova, svi ovi elementi su bili prisutni, ali nije bilo čvrste narativne strukture koja bi ih povezala. Iako film sam po sebi nedostaje zabave, snaga koja izaziva kritike i cinizam gledaoca može doći kao prilično snažan talas, kao što naslov sugeriše. I u tom talasu ponovo shvatamo. Na kraju, važnije je kako se ti dobri sastojci kuvaju nego samo njihovo prikupljanje.
