Kamperske stolice su postavljene pored reke pored železnice. Prijatelji iz društva se ponovo sreću nakon 20 godina kako bi podelili stare uspomene. Dok se čaše prebacuju i stara pesma počinje da se čuje, čovek u izgužvanom odelu se spotiče i ulazi u grupu. Kim Jong-ho (Seol Kyung-gu). Prijatelji koji su nekada zajedno pritiskali okidač kamere ga prepoznaju. Međutim, sadašnji izgled ovog čoveka izgleda kao vizualizacija rečenice 'Život se raspada'. Odjednom gura ljude i skače na železnicu. Dok svetla farova dolaze iz daljine, Jong-ho viče ka nebu.
Vrisak, sirena i ogroman zvuk čelične zveri koja se približava. Film 'Peppermint' počinje ovako, iz fatalne propasti jednog čoveka, a zatim preduzima hrabar korak koji se retko viđa u filmskoj istoriji. Vreme se okreće unazad.
Mesto gde je voz prošao, vreme se vraća tri godine unazad. Proleće 1996. godine, prikazuje se slika Jong-hoa koji se jedva drži kao prodavac u maloj firmi. Ponavlja odlazak na posao i povratak, ali njegove oči izgledaju kao da su već ugasle fluorescentne svetlosti. Njegov odnos sa suprugom je praktično završen, a ne ustručava se da maltretira ženu iz poslovnice dok je pijan. U trenutku kada iznenada izgovara uvrede na poslovnom sastanku, i kada prekomerna ljutnja čini da se ljudi oko njega osećaju nelagodno, može se reći da je Jong-ho u ovom periodu definisan kao osoba sa neobuzdanim emocijama. Gledaoci se prirodno pitaju: 'Da li je ovaj čovek od rođenja bio čudovište?'
Ponovo se čuje zvuk voza, a vreme se klizi u jesen 1994. godine. To je vreme kada je spekulacija nekretninama obuhvatila celu zemlju. Jong-ho zarađuje malo novca i hvali se pred prijateljima, ali u njegovom glasu se oseća čudna praznina. Kako se transakcije nekretninama komplikuju i dolazi do sukoba sa poslovnim partnerima, on postaje sve oštriji i agresivniji. Iako još nije potpuno srušen, njegovo unutrašnje biće već je napuklo na sve strane. Ključno je pitanje odakle je ova pukotina počela.
1987. godine, skinuo je vojnu uniformu, ali je još uvek u središtu sistema državnog nasilja kao policajac Kim Jong-ho. U godini kada su uzvici za demokratiju preplavili ulice, on se suočava sa studentima aktivistima u sobi za ispitivanje kao istražitelj. Penje se na sto i gleda na druge, dok njegovi kolege koriste mučenje i udaranje kao priručnik za istragu, Jong-ho postaje naj 'posvećeniji' napadač. Svetlost fluorescentne lampe se odbija od čelične cevi, kapljice krvi na njegovoj ruci, lice osumnjičenog čvrsto vezano. Ove scene pokazuju koliko je on bio 'uzoran predstavnik vlasti'. Međutim, čak i kada sedi sa suprugom kod kuće nakon posla, on na kraju ne može da progovori. Umesto toga, tišina, bes i iznenadna ljutnja postaju njegov emocionalni jezik.
Vreme se ponovo vraća. Proleće 1984. godine, mladi Jong-ho koji je tek dobio policijsku značku. Ovaj stidljivi i nespretni mladić se isprva zbunjuje grubim metodama svojih starijih kolega. Međutim, brzo uči da mora da se prilagodi da bi preživeo u ovoj organizaciji. Ako odbije nasilje, postaje meta. U organizacionoj kulturi koja meša hijerarhiju i pritisak na rezultate, Jong-ho postaje 'dobar policajac'. Od tog trenutka, on prekida svoje emocije kako bi se zaštitio i postaje mašina koja samo izvršava naređenja.
Međutim, koren svih ovih tragedija se ponovo otkriva uz zvuk voza. Maj 1980. godine, Jong-ho je poslat u nepoznati grad kao deo vojnog režima. U haosu suočavanja sa demonstrantima, on nenamerno povlači okidač i sudara se sa životom jedne devojke. Taj trenutak se urezava u njegov um kao neizbrisiva ožiljak. Miris peperminta koji se raspršuje na kraju cevi, scena u kojoj se krv, suze i sunčeva svetlost mešaju i zgušnjavaju u sećanju. Nakon ovog incidenta, on nikada više ne može da se vrati na 'prethodnog Jong-hoa'.
Kraj filma, vreme konačno dostiže proleće 1979. godine. Jong-ho, učenik trećeg razreda srednje škole, koji nije vojnik, policajac ili radnik, drži kameru pored reke. To je dan izleta foto sekcije. Tamo, devojka u beloj suknji, Yun Soon-im (Moon So-ri), se stidljivo smeška prema njemu. Jong-ho nespretno pruža kameru, a Soon-im vadi pepermint iz džepa i stavlja mu ga u ruku. U tom trenutku, između njih dvoje se otvara beskrajna mogućnost. Međutim, gledaoci već znaju. Ovaj dečko je na kraju suđen da na železnici viče 'Želim da se vratim'. Film uporno gleda u ovu razliku. Detalji završetka ostavljaju se gledaocima da sami provere. Važno je da ovo vreme koje teče unazad nosi težinu koju stavljamo na naša srca.
Prošlo vreme koje je podržalo vaš život
Ovaj film je sastavljen od sedam poglavlja koja se kreću unazad od 1999. do 1979. Svako poglavlje nosi poetične naslove poput 'Proleće, put ka kući' i prelazi se na zvuk voza. Zahvaljujući ovoj strukturi, umesto da pratimo propast jednog čoveka hronološki, prvo se suočavamo sa potpuno uništenim rezultatom, a zatim se vraćamo da istražimo uzroke, poput istražitelja. Kao u CSI drami, gde prvo vidimo mesto zločina, a zatim se vraćamo na CCTV, otkrivamo zašto je Jong-ho postao tako podao i nasilnički, i u kojem trenutku je prešao nepopravljivu granicu.
Kako se vreme vraća, ton slike se suptilno svetli, a izrazi lica postaju sve mekši. Jong-ho iz kasnih 90-ih je slomljen radnik, razveden čovek, neuspešni spekulant, uvek uronjen u iritaciju i umor. Jong-ho iz 80-ih je deo državnog nasilnog aparata. Međutim, Jong-ho iz 79. godine ima proziran pogled i nespretno se smeška. Režiser Lee Chang-dong ne pojednostavljuje ljudsku unutrašnjost kroz ovu slojevitu strukturu. Naglašava da je svako nekada voleo nekoga i bio dečak koji je sanjao dok je slikao, tako što postavlja najlepše scene odmah nakon najstrašnijih. Kao u brutalnoj bajci.
Lik Jong-ho je pojedinac, ali istovremeno i alegorija 20 godina savremene korejske istorije. Njegova putanja od mladosti 79. godine, preko vojnika iz 80. godine, policajca iz 87. godine, do radnika u neoliberalnom sistemu 90-ih, tačno se poklapa sa kolektivnom traumom kroz koju je korejsko društvo prošlo. Jong-ho je žrtva, ali i počinilac svog vremena. Kao vojnik i istražitelj, gazio je živote drugih, a sećanje na to nasilje na kraju uništava njega samog. Film se ne izbegava ovu dvostrukost, već je direktno gleda. Ne kritikuje samo moralnost 'loših pojedinaca', već zajedno dovodi u sudski postupak institucije i vreme koje su proizvele takve pojedince.
Naslov 'Peppermint' tako još oštrije probada srce. Peppermint je mali beli bombon koji je Yun Soon-im dala Jong-ho, kao i miris prve ljubavi i krivice koju će Jong-ho nositi ceo život. Kao što je hladan i sladak osećaj mente, to se sećanje neprekidno poziva na nepopravljivu prošlost dok mu steže srce. U filmu, peppermint se ponekad pojavljuje bezbrižno, ali za gledaoca deluje kao signal crvene uzbune. Uskoro će se otvoriti još jedan nepopravljiv izbor.
Majstorsko delo 'majstora' Lee Chang-donga
Režija slojeva finih simbola na hladan realizam Lee Chang-donga. Umesto da vuče likove kroz duge kadrove, impresivna je ritmička montaža koja prikazuje samo onoliko koliko je potrebno, a zatim oštro seče. Posebno u scenama u sobi za ispitivanje, vojnim kamionima i na železnici, kamera gotovo bez pomeranja zatvara likove. Gustina beznađa i nasilja bez izlaza ostaje urezana u očima gledaoca. Nasuprot tome, u scenama snimanja pored reke ili okupljanja društva, koristi se fleksibilno kretanje kamere i prirodna svetlost kako bi se oživeo duh mladosti. Čak i na istom mestu, različita svetlost i zvukovi se dodaju u različitim vremenskim periodima, omogućavajući gledaocima da u potpunosti dožive teksturu vremena.
Izvedba Seol Kyung-gua je ključna osovina koja je ovaj film učinila zlatnim stubom korejske filmske istorije. Proces u kojem jedan glumac prelazi od propalog čoveka u svojim 40-im do mladog čoveka u svojim 20-im, uverava nas težinom tela, glasa i pogleda, a ne šminkom ili specijalnim efektima. Jong-ho iz 99. godine ima opuštena ramena i teške korake, a u njegovim rečima se oseća kapitulacija. Kada udara studenta u sobi za ispitivanje, njegovo oko više ne vidi čoveka. S druge strane, Jong-ho iz 79. godine govori nespretno i ne može da gleda osobu koju voli. Spektar je toliko različit da je teško poverovati da je to isti glumac. Izgleda kao da su tri različita glumca igrala u relaciji. Yun Soon-im, koju igra Moon So-ri, nema mnogo vremena na ekranu, ali je izvor hladne lirike koja obavija ceo film. Njen osmeh i drhtav glas ostaju urezani u sećanju gledaoca kao neka vrsta prve ljubavi.
Politička i društvena pitanja koja film postavlja su jasna. Nasilje koje sprovode vojnici i policajci, šefovi i kolege, uvek je upakovano u oblandu 'naredbe' i 'posla'. Jong-ho je mogao da bira u svakom trenutku, ali je istovremeno bio i onaj koji nije mogao da izabere. Kada se penje na sto i gleda osumnjičenog, kada drži pušku u vojnim kamionima i trese se, kada ga odvode na poslovni sastanak i mora da se smeška nepoznato, polako se odriče sebe. Film pokazuje da se ova akumulirana odricanja na kraju eksplodiraju u viku na železnici, kroz strukturu povratka u vreme.
Razlog zašto je ovo delo voljeno decenijama je taj što ne ostavlja samo jednostavnu besmislenost u tragediji. Naravno, daleko je od 'srećnog kraja'. Međutim, mladost na obali koja se dostiže na kraju, dok se vreme vraća, postavlja čudno pitanje gledaocima. Da li bi se njegov život promenio da je ovaj mladić rođen u drugom vremenu ili mogao da donese drugačiji izbor? Film ne daje lake odgovore. Umesto toga, podstiče svakog gledaoca da se osvrne na vreme i izbore koje su doneli. U tom procesu, pitanja poput 'Da li u meni postoji mali Jong-ho?' i 'Kako bi sada izgledao moj život da sam izabrao drugi put na tom raskršću?' polako se javljaju.
Ako želite da vidite istinu zakopanu ispod srca
Gledaocima naviknutim na laganu zabavu i brzi razvoj, 'Peppermint' može na početku delovati pomalo naporno. Struktura koja ne prikazuje događaje i objašnjenja, već prvo pokazuje već uništene rezultate, a zatim polako analizira uzroke, zahteva koncentraciju. Međutim, ako želite da posmatrate kako jedan čovek propada zajedno sa vremenom, šta gubi i šta nikada ne može da pusti, retko ćete naći film koji je tako precizan.
Za one koji žele da dožive savremenu korejsku istoriju 80-ih i 90-ih ne kroz vesti ili udžbenike, već kroz emocionalnu temperaturu, ovo delo postaje snažno iskustvo. Reči poput vojnika, demonstranata, mučenja i poslovnih sastanaka, kao i ruševina IMF-a, ne ostaju apstraktni koncepti, već oživljavaju kao sećanja jednog čoveka. Čak i generacijama koje nisu direktno doživele to vreme, pruža tragove za razumevanje zašto su njihovi roditelji izgledali tako čvrsto, a opet negde napuknuto.
Gledaoci koji vole da se duboko urone u emocionalne linije likova, teško će ustati sa svojih mesta čak i nakon što su svi završni krediti prošli. Sunčeva svetlost pored reke, prašina na železnici, miris peperminta u ustima dugo će se zadržati. 'Peppermint' na kraju govori ovo. Svi su u nekom trenutku želeli da viču 'Želim da se vratim'. Međutim, ako postoji film koji daje priliku da se još jednom osvrnemo na svoj život i vreme pre nego što zapravo krenemo na železnicu, to je upravo ovo delo.
