Paradoks pogleda
Uvek uživam u pogledu.
Gladni EGO čini taj pogled svojom žrtvom, ostracizirajući pravo ja.
Intoksikovan reflektorom. Slepo zakopano unutar omotača mesa koji nije ništa drugo do školjka.
Možda.
Možda ne želim da se pogledam.
Samo-slika polarnih ekstremiteta.
Zauzet klanjem beskorisnog sebe,
Dok zauzeto uzdižem plemenitog.
Kao Džekil i Hajd.
I tako, umno oko je uvek fiksirano negde drugde.
Da pobegne od mučnine prljavih želja—želje da ubijem, želje da budem hvaljen.
Ali ti pogledi... slatki kakvi jesu, čak i strah koji donose
I dalje je paradoks.
Uživam u tome, ipak.
To.
Ponekad.
Previše boli.
Unutra mene, ima previše mene.
Ne.
Unutra mene, "ja" ne postojim;
"Mi" postojimo.
Da li su ovi pluralni "Ja" zaista ja, ili samo proklete stvari... ne znam.
Samo se molim.
Za nezavisnost od njih.
Ponekad, želim da to ispljunem ovako.
Nije to lepa pesma.
Već klanje posvećeno sebi koju želim da izvršim.
Reč je još uvek teška.
I još uvek sumnjam da li zaslužujem Njegovu ljubav.
Možda, čak i u tom poslednjem trenutku kada život izmiče,
Boja moje duše će se nasilno tresti od straha...
Ovo su samo oskudni izrazi mikroskopske egzistencije koja se boji spasenja.
Osećam delić slobode.
Ovo je ogrebotina na duši, mala i izvan moje glave i emocija.
Više. Više. Više.
Mora biti tako.
Da preživim.
Smrt je zastrašujuća, ali slatka.
Život je jadno, ali dragoceno.
Ova mučna kontradikcija. Kontradikcija. Kontradikcija. Kontradikcije.
Jebiga.
Ko si ti?
Gde si sada?
Za šta?
Ka gde?
Upitnik koji je trebao da se završi davno je još uvek ispunjen upitnicima.
Kuda tečem?
Ponekad, misli o Njemu dolaze do mene.
Objekt nade—da bi On mogao voleti čak i moju vlastitu prljavštinu.
To strašno, ali beskrajno propušteno Biće.
I tako, boli.
Jednog dana.
Želim da stojim uspravno i kažem, "Molim te, voli me," bez stida.
Jednog dana.
Ali ne sada.
Još ne.
Još uvek ne.
