[magazine kave=Choi Jae-hyuk novinar]
Na državnom putu u malom selu, ispod natpisa prekrivenog masnoćom, nalazi se jedna skromna prodavnica brze hrane. Film 'Suncokret' počinje korakom jednog čoveka koji se vraća u tu restoran. Oh Tae-sik (Kim Rae-won) je bio gangster koji je u mladosti divljao sa svojom šakom, a zatim je završio u zatvoru zbog ubistva. Na dan izlaska, nosi buket suncokreta i kreće ka restoranu. Pre više od deset godina, vlasnica restorana, koja mu je toplo davala hranu, rekla mu je: "Obavezno dođi kad izađeš", i on se vraća u staro naselje kao vremeplovac. Ono što donosi nije koverta sa dokumentima, već žuti cvet, čime ovaj film već razbija konvencije žanra.
Selo izgleda mirno na površini. Sunčeva svetlost se odbija od starih zidova zgrada, uske ulice su pune poznatih lica, a prodavnice su razbacane pored državnog puta. Međutim, ako malo bolje pogledate, videćete da je ovo naselje već zaraženo organizovanim kriminalom i lokalnom vlašću. Kao što se plesan polako širi iza tapeta, nasilje se duboko ukorenilo u ovom selu. Tae-sikova bivša organizacija i dalje drži kontrolu nad ovim područjem, a lokalni moćnici kao što su direktori bolnica, policajci i načelnici su povezani nevidljivim konopcima. Obični trgovci u selu preživljavaju gledajući u njih. Tae-sik je svestan te strukture, ali više ne želi da se vrati unutra.
Ipak, ono što traži nije nasilje, već 'porodica'. Vlasnica restorana Yang Deok-ja (Kim Hae-sook) nije mu krvno srodstvo, ali je jedina osoba koja ga je tretirala kao čoveka. On se priseća pisama i fotografija koje je svake godine dobijao u zatvoru, i bez razloga se zadrži ispred restorana pre nego što konačno uđe. Kao da je na prvom sastanku, pomalo nespretno. Unutra su Deok-ja, koja se i dalje smeje kao mama, i njena direktna i hrabra ćerka Hee-joo (Heo Yi-jae). Tae-sik se sa nespretnim osmehom pozdravlja, ali Deok-ja ga dočekuje kao da su juče zajedno večerali.
U restoranu se već nalaze nova kuvarica, najglasniji gosti u selu, policajac koji je poput lokalnog brata i kriminalac zadužen za organizovani kriminal, čime se stvara slika male zajednice. Ovaj prostor nije samo restoran, već i vrsta rehabilitacionog centra za Tae-sika, kao i druga materica u njegovom životu.
Izveštaj o meditaciji pacijenta sa poremećajem kontrole besa
Tae-sikov prvi cilj je izuzetno skroman. Da smanji svoj bes, da ne psuje, da se ne bori, i da živi čuvajući restoran sa mamom i Hee-joo. On na zid postavlja svoju 'listu obaveza' i namerno dodaje osmeh na kraju svake rečenice, bojeći se da bi mogao da se naljuti. Kao da je tim za uklanjanje eksplozivnih naprava koji pažljivo rukuje bombama, Tae-sik pokušava da dekonstruira svoju unutrašnju nasilnost. Kada ga neko provocira, čak i u situacijama kada bi ranije izgubio kontrolu, on se prisiljava da sagne glavu i ponavlja: "Izvinite".
Čak i kada lokalni delikventi prave haos u restoranu, on se priseća lica Deok-je i Hee-joo i trpi. Taj proces je i smešan i tužan. Kada veliki, tetovirani muškarac čvrsto stegne šake kao dete, jasno se oseća koliko je teško da se osoba naviknuta na nasilje vrati u normalu. Ovo nije samo priča o iskupljenju, već dnevnik preživljavanja jednog čoveka koji svakodnevno pregovara sa svojim unutrašnjim čudovištem.
Svijet koji ne toleriše mir
Međutim, ovo selo ne čeka Tae-sikovu promenu. Osoba koja je nekada bila srednji šef stare organizacije i njeni nadredjeni osećaju nelagodu kada čuju vest o njegovom izlasku. Činjenica da je nekadašnji divlji legendarni udarac sada samo suvišak u restoranu predstavlja im potencijalnu pretnju i loš znak. Kao da je penzionisani ubica otvorio pekaru u kraju, Tae-sikova obična svakodnevica ih čini još nervoznijim.
Što više Tae-sik postaje blizak sa lokalnim ljudima, to su jači pokušaji da ga ponovo uvuče u kriminal, ili da ga potpuno uklone. Jednog dana, dok se Tae-sik, Hee-joo i Deok-ja smeškaju i vraćaju se sa pijace, crni automobil koji im se približava deluje kao loš znak za tragediju koja će uslediti. Pretnja koja dolazi odmah nakon srećne scene, to je surova montaža koju reditelj Noa voli da koristi.
Spasilačka čamac pod imenom porodica
Film do sredine gradi svakodnevicu Tae-sika i njegove odnose sa lokalnim ljudima. Scena u kojoj ljubazno izbacuje pijane goste, trenutak kada Hee-joo radoznalo zadirkuje Tae-sika o njegovoj prošlosti, a zatim se u jednom trenutku oprezno osvrće, scena kada Deok-ja uzima Tae-sikovu ruku i kaže: "Hajde da počnemo ispočetka" stvaraju male, ali tople talase. Gledaoci, iako znaju da će ova mirnoća teško potrajati, nadaju se da će Tae-sik moći da se smeška kao 'suncokret' još malo duže.
Zbog toga, kada pritisak organizacije postane očigledan, a suština nasilja koja je zavladala selom ispliva na površinu, vazduh filma se naglo menja. Kao da se tokom idiličnog piknika iznenada pojavi čopor vukova.
Struktura u kojoj su moć i nasilje povezani deluje na Tae-sika izuzetno nepovoljno. Policija takođe nije na njegovoj strani. Neki likovi iskreno žele da mu pomognu, ali na višem nivou već je postavljena igra. Bez obzira koliko se Tae-sik trudio da izdrži, koliko god se smeškao, njegova prošlost je najlakši 'žig' koji lokalni moćnici mogu iskoristiti. Na kraju, događaji se nizaju, a trenutak kada su njegovi voljeni i budućnost njihove skromne prodavnice ugroženi dolazi.
Od tog trenutka, Tae-sik se suočava sa izborom da li da pusti emocije koje je do sada suzbijao ili da zadrži obećanje do kraja. Film juri ka tom poslednjem izboru i kasnijim eksplozivnim posledicama, ali je bolje da se tragedija i katarza na kraju dožive kroz delo.
Estetika žanrovskog hibrida, ili teror suza
Kada se govori o umetničkoj vrednosti 'Suncokreta', prvo što se pominje je način kombinovanja žanrova. Ovaj film nosi obeležje tipične priče o osveti organizovanih kriminalaca, ali u središtu su porodična melodrama i priča o odrastanju. Više vremena se posvećuje patnji ljudi koji pokušavaju da suzbiju nasilje nego uživanju u nasilju, a više značenja se pridaje rečenici sa obećanjem i slici suncokreta koja se nalazi u jednom uglu restorana nego snazi šake.
Razlog zašto je film dobio nadimak 'film koji pritisne dugme za suze' je taj što se trenutci koji izazivaju suze kod gledalaca ne nalaze u scenama sa krvlju, već u pogledima i nekoliko reči koje razmenjuju majka i sin, sestra i brat. Ovaj film je precizan kao snajperista koji cilja suzne žlezde gledalaca.
Postavka lika Oh Tae-sika je savršena. On je tipični gangster heroj sa izuzetnim borbenim veštinama, ali je društveno potpuno neuspešan. Nema obrazovanje, novac, ni posao, a jedini način da dokaže svoju vrednost svetu je nasilje. Međutim, nakon izlaska iz zatvora, Tae-sik ekstremno pokušava da odvoji to nasilje od sebe. Kao da pokušava da odseče svoju ruku, bolno, ali očajnički.
U tom procesu, njegova dečija strana, nespretni jezik i nespretni osmeh postaju izvor čudne zaštitničke instinkte kod gledalaca. Gluma Kim Rae-wona uverljivo povezuje ovu dvostrukost. Jednim pogledom može da prizove senku svoje surove i mračne prošlosti, dok u izrazu lica, bojeći se da će ga mama ukoriti, pokazuje energiju nevinnog dečaka. Ova razlika stvara emocionalnu energiju filma. Kao da Rambo iznenada igra sa lutkama, ta disonanca zapravo stvara intenzivne emocije.
Prava porodica bez jedne kapi krvi
Lik Yang Deok-ja je takođe važan stub. Deok-ja nije samo osoba koja daje hranu Tae-siku. Ona je prisutna koja mu govori: "Važno je da si sada ovde", bez postavljanja pitanja ili preispitivanja prošlosti. Ono što ovaj lik pokazuje je odgovor na pitanje kako odnos bez jedne kapi krvi može postati porodica. Ona se prema Tae-siku ponaša sa poštovanjem umesto sa sažaljenjem, delujući kroz akciju umesto propovedi.
Gluma Kim Hae-sook, koja je topla, ali čvrsta, čini Deok-ja likom koji nadmašuje uobičajeni okvir 'nacionalne mame'. Zbog ovog lika, Tae-sikova promena se ne doživljava samo kao buđenje ili motiv za osvetu, već kao stvarna promena u pravcu života. Deok-ja nije Tae-sikova superherojska mentorica, već obična mama koja ga pita: "Jesi li jeo?" kada se vrati kući. I upravo ta običnost je za Tae-sika najnatprirodnija moć.
Režija namerno ne izbegava 'vulgarne emocije'. Kamera često uporno drži lica likova, prikazujući plač i viku u punoj meri. Pozadinska muzika, umesto da suptilno podržava emocije, ponekad previše naglašava osećanja. Ovaj pristup može izgledati zastarelo za gledaoce koji preferiraju sofisticirani minimalizam. Kao da gledate melodramu iz 2000-ih.
Međutim, 'Suncokret' uverava gledaoce svojom iskrenošću prekomernih emocija. Prikazujući sitne šale, prekomerno plakanje, i psovke i vike koje izbijaju u kritičnim situacijama, film bira emocionalnu empatiju umesto žanrovske savršenosti. Ovaj film se ne pretvara da je kul. Umesto toga, hrabro postavlja pitanje da li je skrivanje emocija zaista čudno.
Akcija koja poznaje težinu nasilja
Film jasno pokazuje svoj stav u prikazu nasilja. Akcija koja se pojavljuje na ekranu nije spektakularna prema današnjim standardima, niti je posebno precizno osmišljena. Umesto toga, svaka scena borbe nosi emocije. Kada Tae-sik konačno udari nakon što je dugo trpio, ono što gledaoci osećaju je olakšanje i istovremeno duboka tuga. Osećaj "Nije trebalo da ide ovako daleko" prirodno dolazi nakon toga.
Film ne koristi nasilje kao jednostavan alat za katarzu, već prikazuje psihološko sabijanje koje dovodi do eksplozije nasilja i prazninu koja dolazi nakon toga. Tako, kako se bližimo kraju, gledaoci se nalaze u složenom emocionalnom stanju, aplaudirajući, ali sa težinom u srcu. Kao da ste sišli sa vožnje rolerkosterom i osećate mučninu.
Motiv suncokreta se ponavlja u snimanju i umetničkom dizajnu. Slike na zidovima restorana, buketi, i male dekoracije koje Tae-sik nosi sa sobom, suncokreti stalno kruže oko njega. Suncokret predstavlja 'svetlost' koju Tae-sik gleda, odnosno novu životnu simboliku koju predstavljaju mama, Hee-joo i ovaj mali restoran. U isto vreme, suncokret implicira da Tae-sik ne može napredovati bez da se suoči sa svojom prošlošću.
To nije cvet koji gleda samo u svetlost, već objekat koji Tae-sik mora da podigne pogled da bi video. Ova simbolika nije previše isticana, već je tiho postavljena u pozadinu, čime se pojačava utisak dela. Suncokret je za Tae-sika kao GPS. Uvek mu pokazuje pravac kada se izgubi.
Politika dugmeta za suze
Jedan od razloga zašto se ovaj film dugo pominje je trenutak 'kolektivnih emocija' koje stvara. Postoji mnogo scena koje se često nazivaju 'scenama koje pritisnu dugme za suze', a kada se setimo tih scena, mnogi ljudi se prisete trenutaka kada su im se nehotice pojavile suze uz određene dijaloge ili pokrete. Scena u kojoj Tae-sik gleda u svoju listu obaveza i plače, trenutak kada Hee-joo pokušava da bude uz njega i ponaša se snažno, i rečenica koju Deok-ja izgovara Tae-siku, čak i kada znamo priču, ponovo nas može rasplakati.
Ova snaga ne dolazi iz preokreta u priči ili trikova, već iz stava filma da razume i voli likove do kraja. 'Suncokret' nije film koji emocionalno manipuliše gledaoce, već film koji iskreno pruža ruku i kaže: "Hajde da plačemo zajedno".
Naravno, postoje i nedostaci. Struktura priče je prilično konvencionalna, a neki sporedni likovi deluju pomalo karikaturalno. Zlikovci se više koriste kao funkcionalni likovi koji simbolizuju zlo nego kao složeni psihološki portreti. Kao likovi iz video igara, oni su samo prepreke koje Tae-sik mora da pređe, a ne ljudi sa složenim unutrašnjim životima.
Za neke gledaoce, ova jednostavnost može pomoći u emocionalnom uranjanju, ali za one koji očekuju višeslojne drame, to može ostati kao razočaranje. Takođe, kako se radnja bliži kraju, emocije i nasilje dostižu svoj vrhunac, pa se može činiti da se scena prebacuje na sledeći događaj pre nego što se dovoljno oseti utisak svake od njih. Ipak, razlog zašto će se ovaj film i dalje pominjati i nakon mnogo godina je taj što čak i ovi nedostaci deluju kao deo jednog stila u skladu sa određenim emocionalnim intenzitetom.
Kako vreme prolazi, 'Suncokret' je postao neka vrsta 'emocionalnog koda' nezavisno od komercijalnog uspeha. Kada neko kaže: "Ponovo ću plakati kada gledam Suncokret", ta izjava nosi priznanje koje prevazilazi jednostavnu ocenu: "Ne želim da živim kao Tae-sik, Deok-ja ili Hee-joo iz tog filma, ali sada razumem njihova osećanja". Film se ne bavi sofisticiranim porukama, već do kraja insistira na jednostavnoj istini da svako ko nije bio voljen ima pravo na ljubav.
Ostavljajući veru da čak i osoba sa slomljenom prošlošću može postati nečiji suncokret, Tae-sik ne odustaje od te vere do kraja, ostavljajući svoj lik u sećanju. Ovaj film je postao neka vrsta kulturnog šifre. Jednim pitanjem: "Da li si gledao Suncokret?" možemo proveriti emocionalnu temperaturu jedni drugih.
Jedan suncokret koji će biti uz vas
Ako se život čini previše teškim i savremeni radovi deluju proračunato i hladno, emocionalna sirovost i toplina 'Suncokreta' mogu biti utešna. Dok posmatrate kako se jedan čovek, koji nije savršen ni u čemu, bori za ljubav i obećanje koje je jedva uhvatio, gledaoci mogu izvući nešto od svojih starih emocija. Kao da su pronašli prašnjavi album na tavanu.
Osobe koje su prošle kroz ekstremno teške trenutke možda će se prepoznati u Tae-sikovim obećanjima i nesigurnostima, neuspesima i ponovnim pokušajima. Ako volite sirove, ali iskrene suze i ljubav više od savršeno sređenih kriminalnih filmova, 'Suncokret' će sigurno ostati u sećanju.
I najvažnije, kada osetite želju da postanete nečiji suncokret, samo ponovo gledanje ovog filma može doneti malo hrabrosti. Na kraju, 'Suncokret' nije film o nasilju, već film o ljubavi. Samo što je način na koji taj ljubav izražava čovek koji nije znao ništa osim šake, priča o tome kako prvi put kuca na vrata sa cvećem. I iza tih vrata uvek čeka neko ko će reći: "Dobrodošao, jesi li jeo?", pokazujući najstariju i najjaču fantaziju.