Uski put vodi ka izolovanoj seoskoj kući, a šuma se proteže kroz prozor automobila kao beskonačna petlja. Sestre Sumi (Im Soo-jung) i Su-yeon (Moon Geun-young) se vraćaju kući u automobilu svog oca nakon dugog boravka u bolnici. Međutim, umesto radosti, oseća se suptilna alarmantna atmosfera u vazduhu. U trenutku kada se vrata kuće otvore, dočekuju ih ćutljivi otac i previše ljubazna maćeha Eun-joo (Yeom Jeong-ah). A tu je i čudna kuća koja izaziva klaustrofobiju, prostrana, ali istovremeno gušeća. Ovaj prostor, koji izgleda kao da je preuređen iz stare hanok kuće, ima hodnike i vrata koja su povezana poput lavirinta, a ormani, zavese i mrak ispod kreveta svuda otvaraju svoja crna usta. Film 'Janghwa Hongryeon' polako otkriva tragediju jedne porodice koja se odvija unutar ovog zatvorenog univerzuma, složeno spajajući horor, melodramu i psihološku dramu kao da su slojevi svinjskog mesa.
Od prvog dana povratka, Sumi šalje signal Eun-joo da 'ne pripadaš ovoj kući' celim svojim bićem. Eun-joo takođe skriva oštricu ispod svog slatkog tona. Razgovor za stolom je površno uljudan, ali svaka rečenica je kao da se međusobno usmeravaju kao u meču mačevanja. Su-yeon se povlači, kao da je mrtva, i samo pazi na situaciju. U kući, kao da je već odavno bila rat, niko ne može slobodno da diše. Čak i nevidljiva bića se mešaju. U ponoć se čuju uzdasi i koraci, kosa koja izlazi kroz pukotine u ormaru, i pogled koji se oseća iz tame ispod kreveta. Gledaoci se neprestano pitaju šta se zapravo dešava u ovoj kući, ili ko se tu nalazi.
Priča ubrzo prodire u prošlost porodice. Događaj zbog kojeg su Sumi i Su-yeon morale da odu u bolnicu, odsustvo njihove biološke majke, i očev muk se prepliću, a konture rana koje su ostavljene u kući polako se otkrivaju. Eun-joo veruje da je ona prava domaćica ove kuće i nameće red, ali za sestre je ona uljez i zlostavljač. Jedna mala greška za stolom se pojačava u poniženje i uvrede, a paketići sa lekovima i bočice se ponovo pojavljuju kao Pandorina kutija koja je zapečatila porodične traume. Režiser Kim Ji-woon suptilno otkriva prošlost ove kuće kroz stvari i prostor, umesto dugih objašnjenja. Porodične fotografije na zidu, prazne sobe, i zaključana fioka šapnu istinu pre nego što reči.
Napetost u prvoj polovini dolazi više iz nevidljivog straha nego iz vidljivog nasilja. Pogledi Eun-joo koji špijuniraju sestre kroz pukotine u vratima, očev muk koji se pretvara da ništa ne vidi, i Sumi koja neprestano sanja iste noćne more su suptilno povezani. Tada, jedne noći, u Su-yeoninoj sobi se dešava neobjašnjiv incident, a strah se nadograđuje. Zvukovi vrata koja se otvaraju i zatvaraju, pokreti posteljine kao da ih vuče nevidljiva ruka, i crna senka koja se penje iz donjeg dela ekrana. Gledaoci instinktivno shvataju da je strah u ovoj kući daleko iznad jednostavnog porodičnog sukoba. Istovremeno, osećaju da je taj strah povezan sa istorijom porodice kao pupčana vrpca.
Kako film napreduje, granice između stvarnosti i noćne more, sadašnjosti i sećanja postaju namerno nejasne. Scene koje se vide iz Sumiine perspektive postaju sve neprozirnije, a Eun-jooine akcije dobijaju preuveličane oblike koji nadmašuju ljudsku zlu volju. Svakodnevni objekti poput tanjira sa mesom na stolu, peškira koji se širi poput krvi, i smeća nagomilanog ispod stepenica iznenada postaju okidači straha. Gledaoci počinju da se pitaju da li se sve ovo zapravo dešava ili je to halucinacija koju je stvorila nečija krivica. Ova nestabilna percepcija u jednom trenutku dovodi do preokreta koji preokreće ceo ekran, ali je mudro direktno proveriti identitet tog preokreta.
Međutim, ono što je jasno je da 'Janghwa Hongryeon' nije samo film o duhovima, niti melodrama o sukobu između maćehe i kćeri. Režiser Kim Ji-woon uzima motiv iz korejske narodne priče 'Janghwa Hongryeonjeon', ali umesto da jednostavno kopira zla dela maćehe i gnev kćeri, potpuno je remakeovao psihologiju i rane moderne porodice. Dok su duhovi u originalu bili inkarnacija osvete, strah u ovom filmu je bliži senkama koje su stvorene krivicom, represijom i iskrivljenim sećanjima. Ono što je strašnije od duhova su ljudi koji neprestano ponavljaju svoje rane, čak ni ne razumevajući ih. Kao da ne mogu da prestanu sa ctrl+C, ctrl+V.
‘Mizanscen’ koji simbolizuje renesansu korejskog filma
Kada se raspravlja o umetničkoj vrednosti 'Janghwa Hongryeon', prvo što se stavlja na sto je prostor i mizanscen. Kuća 'Janghwa Hongryeon' nije samo pozadina, već funkcioniše kao ogroman lik. Prostrani dnevni boravak i beskrajni hodnici, sobe različitih boja i osvetljenja izgledaju kao 3D mapa koja vizualizuje psihologiju likova. Posebno scene u kojima se crvena, zelena i plava svetlost smenjuju, tačno vizualizuju temperaturu i gustinu emocija. Crveni prilog i tanjiri na stolu, cvetni tapeti koji se šire poput krvi, i zeleni šum koji blista u tami izgledaju kao fragmenti emocija koje izlaze iz likova. Kao da je Instagram filter doveden do ekstremnih granica, boja postaje jezik emocija.
Izbor snimanja i uglova je takođe vrhunski. Kamera često hvata likove iz niskih pozicija, gledajući ih odozdo, ili ih špijunira kroz pukotine u vratima i između nameštaja. Ova neprijatna perspektiva čini gledaoca 'trećim bićem skrivenim negde u ovoj kući'. Kada neko prati hodnik, kamera ne trči napred, već se drži malo iza. Zahvaljujući ovoj suptilnoj udaljenosti, gledaoci osećaju napetost da bi nešto moglo iskočiti izvan ekrana u bilo kojem trenutku. Kao da se čuvaju od neprijatelja koji napada iz pozadine u prvoj osobi. U isto vreme, ova pozicija kamere se preklapa sa psihologijom likova koji ne mogu potpuno da dođu do istine, već se samo vrte oko nje.
Dizajn zvuka je, kao što priliči horor filmu, suptilan i proračunat. Tiha disanja i tihi koraci dolaze do ušiju mnogo strašnije od velikih vikanja ili iznenadnih zvučnih efekata. Zvukovi škripanja kuće, lagani udarci posuđa, i zvuk vetra koji dolazi iz šume funkcionišu kao glumci na sceni. Muzika takođe suzdržava preuveličane BGM-ove za horor i interveniše samo kada je to potrebno. U jednom trenutku gotovo nečujna melodija klavira, a u drugom trenutku se meša sa metalnim udaraljkama, grebeći nerve gledaoca. Zahvaljujući tome, strah u filmu nije skakanje od iznenađenja, već polako prodire u osećaj nelagode, gotovo kao u čekaonici stomatologa.
U pogledu glume, ovo delo je i dalje fascinantno. Sumi, koju igra Im Soo-jung, je složen lik koji istovremeno nosi lica zaštitnika, žrtve i ponekad zlostavljača. Njene čvrste oči koje žele da zaštite sestru i nesiguran izraz kada se probudi iz noćne more koegzistiraju u jednom telu. Su-yeon, koju igra Moon Geun-young, je najmlađa i najosetljivija, ali ponekad pokazuje izraz kao da zna sve tajne. Kao da je gledaoc koji zna spojlere. Eun-joo, koju igra Yeom Jeong-ah, je još jedan motor ovog filma. Na površini izgleda kao sofisticirana i vešta domaćica, ali u trenucima njeno lice se iskrivljuje, a skrivene inferiornosti i bes izlaze na površinu. Kada se gluma ovih triju glumica sudara, otkriva se složena emocionalna slojevitost koja nadmašuje jednostavnu podelu na zlo i dobro.
Otac, kojeg igra Kim Kap-soo, je najpotisnutiji lik u drami. U skoro svakoj sceni šuti, izbegava poglede i zamagljuje situaciju. Na površini izgleda kao nemoćni glava porodice, ali film pokazuje da je njegov muk zapravo jedan od stubova tragedije. Ova osoba očajnički dokazuje da je nečinjenje takođe izbor. Film govori o tome koliko je destruktivno ponašanje koje ne štiti porodicu i ne suočava se sa ranama, umesto direktne kritike, kroz situacije i posledice. Kao da je 'teorija spirale tišine' realizovana u porodičnoj drami.
‘Osnovni strah’ umesto iznenađenja
Razlog zašto strah u ovom filmu ostaje tako dugo je taj što je njegov izvor bliži psihologiji nego nadprirodnom. Nije važno da li duhovi zapravo postoje ili ne. Ključ je u tome ko šta pokušava da sakrije i koje se sećanje nikada ne priznaje. Svaki lik bira iskrivljeni način da se nosi sa nepodnošljivom istinom, ili da izdrži. To iskrivljenje se akumulira i fermentira, a u jednom trenutku svi objekti i senke u kući postaju izvitopereni simboli. Gledaoci neprestano pokušavaju da otkriju šta je stvarno i šta je iluzija, čije je sećanje pravo. Ovaj proces sam po sebi je mehanizam koji multiplicira strah filma.
U pogledu narativne strukture, 'Janghwa Hongryeon' je veoma pametan film-puzzle. Prvi put gledajući, jednostavno se uronite u zastrašujuće scene i napetost, ali prilikom drugog i trećeg gledanja, konačno se uoče skriveni tragovi i aluzije. Mesta gde se pogledi likova sreću, ko je gde bio, kako su mesta za stolom raspoređena u određenim scenama, sve to funkcioniše kao delovi koji nagoveštavaju istinu. Kao 'Usual Suspects' ili 'Sixth Sense', ovo je film koji zahteva ponovni pregled. Zbog toga se ovo delo stalno preispituje i ne izlazi iz liste najboljih horor filmova. Takođe je retka pojava koja uspešno meša korejsku emocionalnost i zapadnu psihološku triler formu. Kao da je u čorbu od kimčija dodata sir, a ispostavilo se da je iznenađujuće ukusno.
Nije da nema prostora za kritiku. Gledaocima koji prvi put gledaju, razvoj priče nakon sredine može delovati pomalo zbunjujuće. Tonovi horora, psihološke drame i porodične melodrame se mešaju, a ponekad je teško odrediti šta je centralna tačka. Kada se dođe do druge polovine, više scena se istovremeno vraća, a sledi neka vrsta objašnjenja, što može izazvati podeljena mišljenja. Za neke gledaoce, ta objašnjenja su ljubazna i šokantna, dok za druge mogu delovati kao da previše popunjavaju praznine misterije. Kao da gledate mađioničara koji ljubazno objašnjava trik. Ipak, kada se uzme u obzir ukupna kvaliteta i gustina emocija, ovi delovi su bliži pitanju ukusa.
Zanimljivo je da 'Janghwa Hongryeon' predstavlja novu pravcu korejskog horor filma. Dok su se do sada korejski horor filmovi fokusirali na letnje zabave ili jednokratna iznenađenja, ovo delo je uzelo rane i traume, fragmente sećanja kao ključni motor straha. Mnogi korejski horor i triler filmovi koji su se pojavili kasnije koriste stvarne rane kao što su porodično nasilje, školsko nasilje i sukobi generacija, a uticaj ovog filma je značajan. Na neki način, postavio je benchmark za vizualizaciju represije i krivice korejskog društva unutar žanra. Kao da je 'Gospodar prstenova' postavio standarde za fantazijske filmove.
Ako želite da se suočite sa K-krutom bajkom
Ako ste gledalac koji više reaguje na zagušujuću tišinu i neprijatne poglede, umesto na glasne zvučne efekte i scene prekrivene krvlju, vazduh 'Janghwa Hongryeon' će dugo ostati sa vama. Kao dobar ukus vina.
Ako vam samo reč porodica malo zakomplikuje srce, ovaj film može doneti čudnu katarzu. Krvna veza može ponekad biti okrutnija od bezkrvne, a ovaj film pokazuje da se najdublje rane mogu zadati jedni drugima u najbližem prostoru. Kao da je porodična terapija adaptirana u horor film.
Ako ste spremni da se suočite sa tiho nagomilanim ranama i želite da se jedna horor priča dugo ponavlja u vašem umu nakon završetka, 'Janghwa Hongryeon' je dovoljno vredan ponovnog otkrivanja. Vetar pored reke, mrak u kući, tanjiri i paketići sa lekovima na stolu, svi objekti će doći sa značenjem. Nakon gledanja ovog filma, pogled na mračne hodnike, pukotine u ormarima i porodične fotografije može se suptilno promeniti. I možda ćete neko vreme želeti da proverite ispod kreveta. Nije šala.