[magazine kave]=Čoi Džae-hjok, novinar
U mračnoj planinskoj selu, u zoru, magla prekriva dolinu, a kišna voda kaplje sa krova. Policajac Džong-gu (Kvak Do-von) izlazi iz kuće, mučeći se sa mamurlukom nakon noći prepunih pića. Kao i obično, rešava porodične nesuglasice i sitne incidente, razgovarajući sa kolegama, dok se čini da dan u 'bučnom, ali mirnom selu' počinje. Kao u prvoj sceni 'Paga', ostavlja samo loš predosećaj da će se dosadni svakodnevni život uskoro pretvoriti u noćnu moru. Međutim, bizarno ubistvo koje se dogodilo negde na mokrom planinskom putu uskoro će potpuno preokrenuti vazduh u selu. Ubica stoji krvav, sa izgubljenim pogledom, dok su tela članova porodice strašno razbacana po kući. Džong-gu oseća da je ova strašna scena bliža 'noćnoj mori' nego ljudima, ali u početku pokušava da to shvati kao delo psihopate pod uticajem droge. Još uvek ne zna da se nalazi usred natprirodne misterije, poput Deila Kupera iz 'Twin Peaks'.
Problem počinje kada slični incidenti počnu da se dešavaju kao domino efekat. Ubice imaju crvenkaste osipe na koži i, sa mutnim očima, ubijaju svoje porodice. Kuće napadača i žrtava nalaze se u izolovanom selu Gokseong, okruženom planinama, šumama, kišom i maglom. Dok se širi neobjašnjiva kolektivna ludost, među meštanima kruže glasine o 'starcu Japanac koji živi u planini'. Džong-gova svekrva jednog dana, uzbuđeno govori o strancu (Jun Kunimura) koji je počeo da živi u blizini sela, govoreći da je on demon koji jede ljude. Svedočenja ljudi koji su ga videli u planini dodatno doprinose tome da ovaj nepoznati čovek postane žrtveni jarac straha i mržnje celog sela. Kao što su ljudi u 'Wicker Man' tražili žrtvu, tako i stanovnici Gokseonga traže objašnjivo zlo.
Šta je identitet demona koji je prožderao moju ćerku?
Džongov život se potpuno ruši u trenutku kada taj strah ulazi u njegovu kuću. Njegova ćerka Hyo-jin (Kim Hvan-hi) iznenada počinje da psuje, mumla nepoznate reči, a na telu se pojavljuju čudni osipi i modrice. Dete koje je u školi bilo mirno i dobro, iznenada počinje da izgovara grube reči poput Regan iz 'Egzorcista', dok Džong-gu posmatra kako joj se lice menja u tamno. On se prvo oseća preplavljen strahom kao otac, pre nego kao policajac. Čak i kada ode u bolnicu ili joj da lekove, uzrok ostaje nepoznat. Starac iz sela, koji se razume u magiju, izjavljuje: "Ovo nije ljudska bolest", dok celo selo polako ulazi u područje koje se ne može objasniti jezikom nauke i razuma. Kao što 'Hereditary' prikazuje zlo koje polako proždire porodicu, 'Gokseong' precizno hvata proces postepenog raspadanja svakodnevnog života.
U ovom trenutku pojavljuje se još jedan lik. Šaman Il-gwang (Hwang Džong-min) dolazi iz Seula, oblačeći se u šarene haljine i govoreći glasno dok ulazi u Gokseong. On brzo procenjuje Hyo-jinino stanje i izjavljuje da je pravi uzrok haosa u selu upravo stranac iz planine. Il-gvangova ritualna scena je simbolična scena filma. Bubnjevi i zvona zvone kao luda, dok crvena krv i žute boje prekrivaju ekran, dok se na jednoj strani odvija ritual prokletstva smrti, a na drugoj strani sumnjivi ritual stranca se prepliće. Kao što je montaža krštenja u 'Kumu' ili egzorcizam u 'Konstantinu', obredne strane koje ispaljuju čarolije jedna prema drugoj postaju sve brže, prateći otkucaje srca gledalaca. Ova scena je mini rat religija, gde se sukobljavaju simboli korejskog šamanizma, japanskog šintoizma i hrišćanske simbolike.
U isto vreme, negde na planinskom putu, misteriozna žena Mu-myeong (Čen U-hi) u beloj haljini se pojavljuje kao duh. Mu-myeong se jednog dana iznenada pojavljuje pred Džong-gom, bacajući kamen i ostavljajući čudna upozorenja. Ona kaže da je stranac demon i da proždire Hyo-jininu dušu. Međutim, Il-gwang ponovo dolazi i govori suprotno. On tvrdi da je Mu-myeong pravi zlo, a stranac bi mogao biti onaj koji pokušava da zadrži to zlo. U situaciji u kojoj nije jasno ko govori istinu, a ko laže, Džong-gu je potpuno zbunjen. Kao što je u 'Usual Suspects' teško razabrati ko je Kaiser Soze, tako ni gledaoci 'Gokseonga' ne mogu biti sigurni ko je pravi demon do kraja filma.
Džong-gu se neprestano koleba između jezika razuma policajca, instinkta oca, glasina i predrasuda koje su meštani stvorili, i simbola šamanizma i religije. Selo više nije prostor 'logičkog rasuđivanja', već bojno polje psiholoških strahova, vere i neverice, glasina i straha. Neobjašnjivi oltar otkriven u kući stranca, fotografije i lični predmeti žrtava, i bizarne scene viđene u planinskoj pećini, sve to izgleda kao da dokazuje postojanje demona, ali ostavlja prostor za druga tumačenja. Film do samog kraja ne daje ljubazne odgovore gledaocima. Koju će stranu Džong-gu izabrati, i kakav će ishod ta odluka doneti, ostaje najokrutnija misterija koju film nosi. Kao što 'Nema zemlje za starce' ne objašnjava suštinu zla, već ga samo posmatra, tako i 'Gokseong' ostavlja pitanja umesto odgovora.
Na Hong-jinov ‘kompletan poklon set’
Priča 'Gokseong' počinje u vrlo tipičnom okviru policijske istrage, ali postepeno uvodi slike folklornog horora, religioznog trilera i zombija. Kontinuirani humor i šale iz svakodnevnog života na početku čine da gledaoci budu opušteni, ali kako film odmiče, taj humor postaje zastrašujuća senka. Smešno je, ali se ne možeš smejati, a što više pokušavaš da objasniš, to više nejasnoća se pojavljuje. Ovo je tačka na kojoj se počinje razvijati estetika dela.
Kada se ozbiljno analizira umetnički aspekt, najveća karakteristika 'Gokseonga' je sukob i hibridnost žanrova. Ovaj film je kriminalni triler smešten u ruralno selo, horor film sa duhovima i demonima, a istovremeno je i ogromna drama vere u kojoj se mešaju korejski ruralni pejzaž, folklorna verovanja, šamanizam i hrišćanska mitologija. Režiser Na Hong-jin ne dozvoljava da se ovi višeslojni žanrovi konzumiraju odvojeno, već ih preklapa u jednom kadru. Kao što 'Parazit' kombinuje komediju i triler u jednom okviru, tako i 'Gokseong' istovremeno prikazuje šale i strah. Šale koje se dešavaju u policijskoj stanici, razgovori meštana u kafani, i scena u kojoj kandidat za pastora nespretno prevodi na japanski, sve to deluje kao težina stvarnosti. Međutim, iznad ovih običnih slika, mokre planine, crni psi, krvave leševe i šamanske rituale se preklapaju, a u jednom trenutku gledaoci ne mogu da razdvoje 'šta je stvarnost i gde počinje noćna mora'. Kao u filmovima Dejvida Linča, granica između stvarnosti i halucinacije postaje nejasna.
U središtu režije je opsesivna opsesija 'nejasnoćom'. Da li zlo postoji, i ako postoji, čije je lice? Film do kraja ne daje odgovore na ovo pitanje kao osnovni problem. Stranac je prikazan kao stari 'drugi' u korejskom društvu, lako sumnjiv i predmet mržnje. On se kreće kao divlja zver, viđen pored krvi i leševa, i u njegovoj kući su nagomilani amuleti i oltari. Međutim, u njegovim očima se prepliću strah i nepravda, a ponekad ima izraz lica kao da je blizu životinje koja se lovi. S druge strane, Mu-myeong se pojavljuje u beloj haljini, bosa, kao sveto biće, ali kamera je često snima iz gornjeg ugla ili joj namerno zaklanja lice, neprekidno razbijajući uverenje gledalaca. Kao što 'Shutter Island' izdaje poverenje gledalaca, tako i 'Gokseong' ruši poverenje u poglede.
Neistraženi svet koji samo režiser poznaje
Ova nejasnoća duboko je ukorenjena ne samo u strukturi priče, već i u vizuelnom stilu i snimanju filma. Planinska magla, kiša, noćna tama i plava svetlost zore neprekidno mešaju celu sliku. Planinsko selo se snima ne kao 'pejzaž', već kao 'osećaj'. Oltari, staklenici, uski planinski putevi, stari policijski punktovi, i haotične scene ruralnog sela su pažljivo postavljene, ali u jednom trenutku, ove poznate slike se prebacuju u pozadinu straha. Kao što 'Signs' pretvara običnu farmu u Pensilvaniji u pozornicu straha, tako i 'Gokseong' menja korejsko selo u teritoriju demona. Gledaoci će, čak i nakon završetka filma, doživeti da se sećanja na Gokseong vraćaju kada prolaze planinskim putem po kiši.
Dizajn zvuka i muzika su takođe elementi koji su 'Gokseong' postavili kao orijentir korejskog horora. U ovom filmu gotovo da nema tradicionalnih skakanja u strahu. Umesto toga, zvuci prirode kao što su životinjski krikovi, kiša, zvuci insekata, lomljenje drveća, i daleki ljudski krikovi preuzimaju ulogu u stvaranju straha. Kada se muzika doda u sceni rituala, stvara se gotovo trans stanje. Ritmovi se neprekidno ponavljaju, ali tonovi i instrumenti se malo menjaju, što nervira gledaoce. Umesto da strah iznenada udari, oseća se kao da polako prožima telo. Kao što je strah u 'Midsommar' prikazan pod svetlom sunca, tako i ritual u 'Gokseong' otkriva noćne more u svetlim bojama.
Glumačka izvedba takođe ne može biti izostavljena. Džong-gu na početku filma izgleda kao tipičan seoski policajac koji je više umoran nego odgovoran. On se šokira dok fotografiše mesto zločina, razmenjuje uvrede i šale sa kolegom, i deluje kao 'zabrinuti' otac koji se povodi za rečima šamana. Međutim, kako film napreduje, umor, strah, krivica i sumnja se postepeno nakupljaju na Džongovom licu. Gledaoci se u jednom trenutku pitaju: 'Da li je ovaj čovek zaista nesposoban da se ovako sruši, ili bi svako pao u ovakvoj situaciji?' Ovo pitanje se dotiče načina na koji film gleda na ljudsku prirodu. Kao što je Brodi iz 'Jaws' nemoćan pred ajkulom, tako je i Džong-gu samo otac pred zlom.
Il-gvangova prisutnost je još jedan aspekt. On se prvi put pojavljuje sa šarenim ritualima i samouverenim govorom, izgledajući kao 'sposoban šaman' poznat korejskim gledaocima. Međutim, kako se situacija komplikuje, otkriva se da je i on samo čovek uhvaćen u strah. Njegova vera u to 'šta zapravo veruje' i koliko je siguran u ono što govori i rituale nikada se ne razjašnjava. Mu-myeong se pamti više po pogledu i gestovima nego po dijalogu. Kada se ona pojavi, vazduh na ekranu se polako iskrivljuje. Jednom kao spasenje, a drugi put kao katastrofa. Stranac se objašnjava tišinom, a ne rečima. Njegova kuća, njegovi predmeti, i pravac u kojem gleda samo postavljaju enigmu gledaocima. Kao Anton Čigur iz 'Nema zemlje za starce', on je inkarnacija neobjašnjivog zla.
Ovo je izvanredan film koji se ne može svrstati samo u 'horor'
Naravno, ovaj film nije ljubazan prema svim gledaocima. Vreme trajanja je dugo, a struktura priče je daleko od tipičnog holivudskog horora. Gledaoci koji očekuju jasno zlo, savršene odgovore i osvežavajuću katarzu mogu smatrati 'Gokseong' pomalo frustrirajućim i neljubaznim filmom. Tumačenja u drugoj polovini, preokreti i kontra-preokreti zahtevaju koncentraciju. Neki gledaoci mogu imati utisak da je žanrova previše pomešano, što stvara haos. Međutim, ako izdrže ovu neljubaznost i prate film do poslednje scene, osetiće da je 'strah' mnogo više od jednostavnog iznenađenja ili gađenja. Kao što je 'Blair Witch' stvorila nevidljivi strah, tako i 'Gokseong' stvara neizvesni strah.
Oni koji traže film koji se ne može svrstati samo u 'horor' se javljaju. Ovo nije samo zastrašujuće delo, već film koji ostavlja gledaoce zbunjenim danima nakon gledanja, koji žele da preispitaju svaku scenu i daju svoje tumačenje. Ako volite eksperimentalni horor koji razbija okvire žanra, haos i nesigurnost koje 'Gokseong' donosi će vam doneti veliku radost. Kao što će gledaoci koji vole 'Twin Peaks' ili prvu sezonu 'True Detective' smatrati misteriju 'Gokseonga' fascinantnom.
Za one koji su umorni od života i koji su posmatrali događaje u svetu kroz vesti, pitajući se "zašto se ovo dešava", Džongova jadna figura će ostati posebno bolna. Ima porodicu koju treba da zaštiti, svet koji ne ide po planu, i vreme u kojem se pouzdani standardi sve više zamagljuju, 'Gokseong' brutalno pokazuje kakav izbor jedan čovek može doneti. Gledaoci se mogu prepoznati u Džong-gu, koji se koleba bez savršenog odgovora. Kao što Čarli iz 'Cable Guy' suočava svoju nemoć, tako i Džong-gu suočava svoje granice.
Na kraju, ako želite da vidite korejsku planinu i tradicionalna verovanja, kao i folklorni horor na ekranu, ovaj film je gotovo obavezan za gledanje. Slike ovog filma, u kojem se mešaju zapadni demoni, korejski planinski duhovi, šamanizam i hrišćanstvo, kiša, magla, krv i zemlja, teško se zaboravljaju nakon jednog gledanja. Iskustvo gledanja 'Gokseonga' može biti slično ulasku u duboke planinske puteve bez garancije odgovora. Povratak neće biti lak. Međutim, kada jednom prođete tim putem, shvatićete da su kasniji horor filmovi mnogo jednostavniji. U tom smislu, 'Gokseong' nije samo običan horor film, već pokazuje snagu korejskog filma.
