[KAVE=Čoi Džae-hjok] Postoji jedan čovek koji se često zateče u policijskoj stanici, pijan. Njegovo ime je O Dae-su (Čoi Min-sik), nije ni svetac ni zlikovac, već običan domaćin koji se trudi da preživi. Jedne kišne noći, dok razgovara sa prijateljem povodom rođendana svoje ćerke, iznenada nestaje. Kao da ga je otela vanzemaljska bića, on nestaje bez traga i budi se u uskom prostoru. Nema prozora, nema prirodnog svetla, samo televizor i svakodnevno dostavljene pohovane knedle, kao i sumnjivi upravnik koji je sve što ima u tom zatvorenom prostoru.
Niko mu ne govori ko ga je zatvorio, niti koliko dugo će ostati ovde. Da je bio junak iz Kafkine priče, možda bi razmišljao o apsurdu birokratije, ali O Dae-su ima samo televizor koji prenosi vesti iz sveta i beskrajnu nagomilanu ljutnju. Vreme prolazi, crvena linija je obeležena na zidu, on kuca na beton vežbajući izlazak, udara u vazduh umesto u vreću za udaranje. Dok zamišlja dan kada će se vrata otvoriti i ponavlja reči osvete, njegovo lice postaje sve više nalik zveri nego 'Grof Monte Kristo'.
Nakon 15 godina, jednog dana, iznenada se oslobađa, kao da je to nečija hirovita igra. Nije dobio obaveštenje o izlasku, niti ga je policija spasila. Kada se probudio, bio je na visokom krovu, još uvek držeći cigaretu i mobilni telefon, a pred njim se pruža grad koji se suptilno promenio od vremena pre zatvaranja.
O Dae-su prvo pokušava da pronađe tragove iz sobe u kojoj je bio zatvoren. Proces otkrivanja šta se desilo njegovoj porodici tokom tih 15 godina je zastrašujuće, poput scene iz horor filma. Njegovo lice postaje sve grublje i očajnije, a publika shvata da ovo nije samo obična drama o bekstvu, već vešto osmišljena igra.
Mido, spas ili mamac?
Osoba koju susreće tokom tog procesa je Mido (Kang Hae-jung). Ova mlada kuvarica sušija, koja je pronašla O Dae-sua dok je ležao onesvešćen, deluje nespretno, ali čvrsto stoji uz njega. Mido oseća sažaljenje, radoznalost i neobjašnjivu privlačnost prema ovom čoveku čiji je život ukraden, i polako otvara svoje srce.
Njih dvoje zajedno prate tragove zatvorenog mesta, koristeći ukus pohovanih knedli kao trag da sužavaju krug osumnjičenih. Iako izgledaju kao par detektiva, u njihovoj vezi se prepliće neobična emocija koja se ne može lako objasniti. Njihovo putovanje, koje se ne može opisati rečju 'ljubav', ostaje neizvesno, da li je to spas ili nova zamka.
Na kraju, pojavljuje se osoba koja je zatvorila O Dae-sua. I Woo-jin (Yu Ji-tae), koji ima bogate i složene planove, postavlja pitanje O Dae-suu koji ga je pratila: “Zašto mislite da sam vas zatvorio?” U tom trenutku, progonitelj, koji je došao da otkrije istinu, postaje učesnik igre, a ne samo meta istrage. I Woo-jin ne skriva svoj identitet, otvara luksuzni penthaus i predlaže mu da sam pronađe razlog za 15 godina zatvora, kao da je voditelj kviza.
Ljutnja O Dae-sua postaje sve jača, ali publika polako počinje da oseća drugačije emocije. Priča nije samo čudna osveta jednog čoveka, već i tragedija koja se vraća u sećanje na davno zaboravljene događaje, poput Ojdipa iz grčke mitologije, koji se suočava sa svojim grehom.
Dalji razvoj događaja je poput spiralnih stepenica koje vode u bezdan. O Dae-su se seća sitnica iz školskih dana, reči i dela koja su možda nekome uništila život. Proces otvaranja soba sećanja podseća na detektivsku priču 'Šerlok Holms', ali takođe izgleda kao put pokajanja suočavanja sa sopstvenim grehom.
Škola, stari prijatelji, stari tračevi - sve se ponovo pojavljuje kao delovi slagalice. Kako se približava istini, nasilje postaje sve okrutnije, a emocije ekstremnije. Film ostavlja najvažniju tajnu da publika sama otkrije, neposredno pre nego što otvori poslednja vrata. Kraj 'Oldboya' je zaista smrtonosan poput udarca boksera, a modrice ostaju bolne i danima nakon toga.
‘Vizuelna destrukcija’ i ‘šokantna priča’ postavljaju pitanja o vašem životu
Prava snaga 'Oldboya' leži u tome što ovu okrutnu naraciju ne konzumira samo kao provokativnu dramu o osveti, već duboko istražuje ljudsku slabost koja ne može izdržati sećanje, krivicu i poglede drugih. Režiser Park Chan-wook uzima kostur priče iz japanske mange, ali način na koji film dobija meso i krv je potpuno druga dimenzija.
Jedna od najpoznatijih scena je ona sa dugim snimanjem u hodniku. Borba O Dae-sua, koji se suočava sa desetinama ljudi sa samo jednim čekićem, je na potpuno drugom nivou od spektakularnog oružja iz 'Matriksa' ili mačevanja iz 'Ubilačke Bebe'. Fokusira se na njegovo klimavo telo, otežano disanje i teške udarce. Njegova pozadina, koja se pomera korak po korak, nosi vreme koje je provelo udarajući u zidove tokom 15 godina. Ova scena je inspirisala mnoge radove, od serije 'Daredevil' do 'Kingsman', ali još uvek je teško nadmašiti težinu originala. Kao bendovi koji pokrivaju pesme Beatlesa, mogu imitirati formu, ali ne mogu replicirati hitnost koja je u njima.
Boje, muzika i dizajn seta su takođe ogromne stubove koji podržavaju umetničku vrednost. Mračna purpurna i crvena boja na ekranu vizualizuje želje i grehe likova, dok I Woo-jinov penthaus otkriva njegov iskrivljeni osećaj moći kroz hladno uređeni minimalizam. Igra Čoi Min-sika, Yu Ji-taea i Kang Hae-jung je ključni mehanizam koji ovu neobičnu stvarnost pretvara u stvarnost.
Posebno O Dae-su u izvođenju Čoi Min-sika, od pijanog gubitnika na početku do očajnog vikanja na kraju, emocionalni spektar je ekstremno širok, poput violine koja svira sve tonove. Čak i kada se fokusira samo na njegovo lice, publika već oseća da je čula polovinu dijaloga. I Woo-jin, koga igra Yu Ji-tae, suprotno, pokazuje praznu beznađe sa suzdržanim izrazima i mirnim tonom. Ova kontrastna dinamika održava napetost filma do samog kraja.
‘Univerzalni strah i etička dilema’ koje su zavoleli gledaoci
Razlog popularnosti je iznenađujuće jednostavan. 'Oldboy' postavlja pitanje koje je svako od nas barem jednom postavio, čak i u ekstremno iskrivljenim okolnostima. ‘Ako je reč koju sam izgovorio bez razmišljanja, nekome ostavila neizbrisivu ožiljak?’ Ova pitanja su još oštrija za nas koji živimo u eri društvenih mreža. Ko zna kako je jedan post koji je objavljen kao šala u školi ili rečenica izgovorena u opuštenoj atmosferi mogla promeniti nečiji život?
Takođe se postavlja pitanje: “Do koje mere se osveta može razumeti kao ljudska emocija?” Film ne daje lako odgovore ni na jednu stranu. Umesto toga, omogućava svakom gledaocu da donese zaključke na osnovu svojih iskustava i etike. Zbog toga je ovo delo izazvalo različite interpretacije koje prevazilaze generacije i nacionalnosti. Neki ga nazivaju ‘najboljom dramom o osveti’, dok drugi govore o ‘vrhuncu tragedije korejskog filma’. Kventin Tarantino ga je pohvalio, osvojio je nagradu žirija na Kanskom festivalu, a Spajk Li je pokušao da ga remakuje, ali je bio pritisnut težinom originala. U svakom slučaju, ocena da je film koji se teško zaboravlja nakon prvog gledanja je jednoglasna.
‘Najbolja drama o osveti na svetu’ koja ne postoji nigde drugde
Publika kojoj bih preporučio 'Oldboy' je iznenađujuće široka. Pre svega, gledaoci koji vole žanrovske filmove, ali su umorni od tipičnih superheroja poput 'Iron Mana', doživeće vrlo strano pročišćenje u ovom filmu. Nije važno da li O Dae-su pobeđuje ili gubi. Sam proces posmatranja koliko ljudsko lice može biti očajno i lepo dok izdržava je blizu iskustva gledanja boksačkog meča sa ringside-a.
Za gledaoce koji cene vizuelnu i režisersku potpunost, 'Oldboy' je obavezno delo. Svaka scena, svaki kadar, čak i pogled glumca je postavljen na nameran način, a što više gledate, to više novih značenja otkrivate. Kao što su 'Vertigo' Hitchcok-a ili 'Rashomon' Kurosave, ovaj film otkriva različite slojeve čak i nakon više gledanja.
Međutim, ne bih preporučio onima koji očekuju laganu zabavu. Pitanja koja film postavlja nisu nimalo laka, a nakon što se završni krediti podignu, srce može ostati uznemireno. To nije 'Avengers' koji se može uživati dok grickate kokice, već više formalni obrok koji treba tiho sesti i svariti.
Ako ste spremni da podnesete takvu tešku senku, 'Oldboy' će ostati jedno od najintenzivnijih iskustava u vašem filmskom životu. Ovaj film je poput okrutnog ogledala koje vas tera da se preispitate, i za one koji žele da vide koliko daleko korejski film može ići, 'Oldboy' je i dalje, i u budućnosti, važeća opcija. Prošlo je više od 20 godina otkako je film objavljen 2003. godine, ali pitanja koja postavlja 'Oldboy' su i dalje aktuelna. Možda, što je svet u kojem živimo složeniji, ovaj film će preživeti duže.